Disciplinska komisija Evrolige poslala crno-belima račun od 20.000 evra dok sudijsko neznanje, tendencija i bezobrazluk ostaje bez cene
Dvadeset hiljada evra. Toliko košta frustracija navijača Partizana na dve domaće utakmice Evrolige — 8.000 za meč protiv Asvela, 12.000 za utakmicu protiv Valensije. Disciplinska komisija je bila efikasna, precizna, pozivala se na član 29.2.g) svog pravilnika, i kaznila klub u rekordnom roku. Ta ista Evroliga nema ni približno razvijen mehanizam za ono što te reakcije izaziva — suđenje koje tera ljude da reaguju. I u tome je ceo problem.
Šta Disciplinski kodeks Evrolige kaže — i šta NE kaže o Partizanu
Član 29.2.g) pokriva „incidente koje naprave navijači domaćeg tima” — širok termin koji uključuje bacanje predmeta, uvredljive povike, pirotehniku i slično ponašanje. Formalno, kazna ima osnov. To ne sporim. Pravila postoje i Partizan ih je prihvatio učešćem u takmičenju.
Ali evo šta taj isti pravilnik NE sadrži: mehanizam po kome bi se sudijska brigada pozvala na odgovornost za odluke koje direktno provociraju te reakcije. Ne postoji član koji kažnjava suđenje ispod standarda. Ne postoji kazna za tendenciju. Ne postoji ništa što bi uravnotežilo sistem. Disciplinska komisija je postavljena kao jednosmerna ulica — kazne idu isključivo ka klubovima i navijačima, nikada ka sudijama.
Partizan — Valensija kao primer svega što je pogrešno u ovom sistemu
Utakmica od 27. marta završena je rezultatom 110:104 posle produžetaka. Ko je gledao taj meč, zna da atmosfera nije eskalirala bez razloga. Navijači Partizana ne reaguju jer im je dosadno. Ne reaguju jer traže incident. Reaguju jer gledaju kako se njihovom timu sudi na način koji im se čini nepravednim — i jedini alat koji imaju je glas i frustracija.
Naučio sam da prepoznam razliku između huliganskog ponašanja i navijačke reakcije na provokaciju. Ovo drugo se u Evroligi tretira identično kao prvo — i upravo tu leži nepravda.
Obrazac koji se ponavlja — Partizan uvek plati, sudije nikada
Ovo nije izolovani slučaj. Ovo je obrazac. Partizan se godinama nalazi u poziciji gde svaka reakcija navijača na spornu sudijsku odluku rezultira kaznom, dok se sam uzrok te reakcije — kvalitet suđenja — nikada ne stavi pod lupu. Sistem je dizajniran tako da navijači budu tihi bez obzira na to šta se dešava na terenu. A kad nisu tihi — račun ide klubu.
Znajte da ne branim bacanje predmeta na teren ili bilo šta što ugrožava bezbednost. To je neprihvatljivo, tačka. Ali kategoriju „uvredljivo ponašanje” — a upravo to pokriva član 29.2.g) — treba staviti u kontekst. Vređanje sudije koji je upravo doneo očigledno pogrešnu odluku nije isto što i nasilje. A Evroliga to tretira isto, jer joj tako odgovara.
Partizan u Evroligi zaslužuje ista pravila — ne samo kad se kažnjava
Evo konkretnog pitanja za Evroligu: koliko puta je sudijska trojka kažnjena ili smenjena nakon očigledno lošeg suđenja na utakmici Partizana? Ne suspendovana iz predostrožnosti za sledeće kolo — nego stvarno kažnjena, sa objašnjenjem, transparentno, kao što se transparentno kažnjava klub? Odgovor svi znamo.
Dvadeset hiljada evra Partizan će platiti. Nije to suma koja ruši budžet. Ali poruka je gora od cifre — poruka je da si kao klub i kao navijač uvek na udaru, a kao sudija nikada. I dok god je tako, svaka kazna za „incidente navijača” će izgledati kao ono što jeste: kažnjavanje simptoma, ne bolesti.
Navijači koji su bili u Areni na tim utakmicama znaju atmosferu — i zaista me zanima da li iko od njih smatra da je reakcija bila neopravdana. Jer sa moje strane, ne vidim navijače koji traže probleme. Vidim navijače kojima je prekipelo od suđenja bez posledica, i jedina stvar koja me drži u dilemi je gde tačno prolazi granica između opravdanog besa i ponašanja koje klub košta. Tu granicu, čini mi se, Evroliga nikada neće hteti da definiše — jer bi onda morala da prizna da problem počinje na terenu, a ne na tribinama.
