Sedmi put zaredom isti recept za crno-bele — prodaj mladog igrača, zatraži od države, zakrpi rupu i proglasi uspeh
Piše: Volimpartizan.rs
Partizan je prošao martovski monitoring i zadržao pravo na evropsku licencu. To je činjenica i neću da je umanjujem — posledice neuspeha bile bi katastrofalne. Ali ono što me zaista brine nije rezultat, već način na koji je postignut, jer on se ne razlikuje ni za milimetar od prethodnih šest monitoringa u mandatu ove uprave. Formula je ista svaki put: prodaj mladog igrača, obrati se državi, zakrpi rupu, napiši saopštenje o uspehu. Sedmi put zaredom. U jednom trenutku, ponavljanje iste krizne procedure prestaje da bude spas i postaje dijagnoza.
Kako je Partizan prošao monitoring — opet rešenje koja ne uliva poverenje
Hajde da rastavimo na delove šta se zapravo desilo. UEFA je zahtevala poboljšanje bilansa od 7,1 milion evra u odnosu na prethodnu godinu. Partizan je to postigao ovako:
- Prodaja Andreja Kostića Milanu: 3.500.000 evra fiksno (bonusi od 4.000.000 su eventualni i daleki)
- Pomoć države: 1.200.000 evra
- Restrikcije na rashodnoj strani budžeta
Dakle — devetnaestogodišnjak koji je u Humskoj bio manje od godinu dana prodat je u poslednji čas, a onda je država dopunila razliku. Klub u svom saopštenju kaže da „transfer Kostića nije bio izbor, već egzistencijalna nužnost.” Ta rečenica je nehotično najiskrenija stvar koju je uprava napisala — i upravo ona ih najjače optužuje. Jer ako vam je jedini odgovor na egzistencijalnu pretnju prodaja deteta, onda niste upravljali klubom, nego ste čekali da dete dovoljno poraste da ga prodate.
Partizan i država — zahvalnost onima koji su nas doveli ovde
I onda, u istom saopštenju u kome priznaju da im novac nije bio dovoljan, uprava zahvaljuje državi koja je „i ovoga puta pružila podršku u iznosu od 1.200.000 evra.”
Posle više od 50 godina praćenja ovog kluba, malo šta me još može iznenaditi. Ali ova zahvalnost me svaki put iznova iznervira i pogodi. Jer ovo nije dobrotvor koji je naišao slučajno. Ovo je ista adresa sa koje su godinama dolazile odluke — ili izostanak odluka — koje su Partizan dovele na ivicu ponora. Zahvaljivati im sada na milion dva je kao da se zahvaljuješ čoveku koji ti je zapalio kuću što ti je doneo kantu vode.
Ne kažem da je trebalo odbiti novac — klub je bio pred suspenzijom iz evropskih takmičenja. Ali veličati tu pomoć u javnom i svakom saopštenju, praviti se da je to velikodušnost a ne minimum odgovornosti — to je ponižavajuće za instituciju kakav je Partizan.
Cifre crno-belih koje izgledaju impresivno dok ne pogledaš kako su postignute
Saopštenje navodi konkretne brojke i one, čitane izolovano, deluju kao napredak:
| Kategorija duga | Pre | Posle | Smanjenje |
|---|---|---|---|
| Dugovanja klubovima | 7.250.628 € | 605.000 € | −6.645.628 € |
| Dugovanja sportistima i trenerima | 13.111.000 € | 6.142.000 € | −6.969.000 € |
Izgleda ozbiljno. Ali kako je to smanjenje postignuto? Prodajom mladih igrača. Državnim novcem. Restrikcijama. Ne — prihodima od takmičenja, sponzora, marketinga ili bilo čega što bi činilo zdravu ekonomiju kluba. Dugove nismo smanjili jer smo bolje poslovali. Smanjili smo ih jer smo prodali ono najvrednije što imamo — mlade igrače — i jer je država zakrpila ostatak.
Pitam se: šta se dešava na sledećem monitoringu? Ko je sledeći Kostić? Koji sedamnaestogodišnjak će biti „egzistencijalna nužnost” u oktobru ili martu?
Uprava i priča o opstrukcijama — kad svi drugi krivi, problem si ti
Na kraju saopštenja, uprava pominje „očigledne opstrukcije sa različitih strana” i poziva se na reči generalnog direktora Danka Lazovića o spoljašnjim i unutrašnjim opstrukcijama. Ne sumnjam da opstrukcije postoje — Partizan nikada nije bio jednostavno okruženje. Ali kada posle sedam monitoringa i dalje nemate mehanizam za generisanje prihoda koji ne zavisi od prodaje omladine i milostinje od sopstvenog dželata, u jednom trenutku morate da se zapitate da li su opstrukcije jedini problem, ili je upravljanje tim problemom jednako nesposobno.
Uprava kaže: „transparentno poslovanje.” Šta je transparentno u tome da svaki put dođete pred isti zid, prodajete istim alatom, i slavite isto preživljavanje? Transparentnost bez kompetencije je samo javno dokumentovanje sopstvene nemoći.
Sedam monitoringa Partizana — kad nasleđe prestane da bude izgovor
Priznajem: dugovi su nasleđeni. Problemi su duboki i stariji od ove uprave. To je činjenica koju ne sporim. Ali sedam monitoringa. Sedam. U jednom trenutku, nasleđe prestaje da bude objašnjenje i postaje alibi. Posle sedam ciklusa, legitiman je zahtev da uprava pokaže JEDAN prihodni model koji ne uključuje prodaju mladih igrača ili državni novac. Jedan. Sponzorski ugovor. Komercijalni projekat. Bilo šta što signalizira da postoji plan, a ne samo refleks preživljavanja.
Klub je ovoga puta prošao. Licenca za Evropu je tu. Na terenu, preostaje borba za kvalifikacije za Ligu Evrope ili Ligu konferencije. Ali mene ne zanima samo da li Partizan prolazi monitoring — zanima me da li postoji dan kada monitorinzi prestanu da budu egzistencijalna drama. I dok god je jedini odgovor uprave prodaja dece i zahvalnice onima koji su nas doveli ovde, taj dan je daleko.
Ovo je tema koja deli navijače na one koji kažu „barem smo prošli, dajte im vremena” i one koji kažu „sedam puta isti metod je definicija nesposobnosti.” Stojim čvrsto u drugom taboru — ali me jedna stvar nagoni da preispitam koliko sam u pravu: ako je alternativa bila višegodišnja suspenzija iz Evrope, da li bi iko od nas zaista odbio ovu formulu? Taj odgovor me nervira jer ga ne znam.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
