Bratski duel na Tumbi pamtiće se po koreografijama, po stogodišnjici PAOK-a, po emociji koju samo Grobari i Gate 4 umeju da naprave kad su zajedno. Ali jedan detalj sa tog putovanja zaslužuje pažnju više od samog rezultata — i nema nikakve veze sa loptom.
Čelnici Partizana odlučili su da u Solun povedu ljude iz Radne zajednice: zaposlene u sportskom centru u Zemunu koji godinama rade poslove održavanja, obezbeđenja i administracije. Ljude koji su praktično nevidljivi za javnost, ali bez kojih klub ne funkcioniše ni na dnevnom nivou, a kamoli na evropskom. Umesto da sva mesta u delegaciji popune uobičajeni putnici, uprava je ovaj put otvorila prostor za one koji to retko dobijaju.
Ono što celu priču čini konkretnijom od pukog PR gesta jeste detalj da su Danko Lazović, Radosav Petrović i Rasim Ljajić u Solun doputovali u sopstvenoj režiji — upravo da bi ostalo što više mesta za zaposlene iz Zemuna. To nije mala stvar. Kada bivši igrači i ljudi iz struktura kluba sami plate put da bi neko drugi dobio priliku, to govori više o unutrašnjoj kulturi nego bilo koje saopštenje.
Naravno, jedno putovanje ne rešava nijedan problem na terenu, a Partizan ih trenutno ima dovoljno da ne treba praviti iluzije. Ali klub nije samo rezultat u subotu uveče. Klub su i ljudi koji u ponedeljak ujutru otključavaju kapiju u Zemunu, koji brinu da teren bude spreman, da svlačionice funkcionišu, da papiri budu u redu. Kada takvi ljudi dobiju priliku da osete atmosferu Tumbi na dan kad se slavi stogodišnjica bratskog kluba, to je poruka koja se prima i kad kamere nisu uperene u njih.
Ovakvi potezi ne donose bodove i ne popravljaju tabelu. Ali u trenucima kad se Partizan muči da pronađe stabilnost na terenu, gest prema sopstvenim ljudima je nešto što navijači prepoznaju — i nešto što se, za razliku od forme, ne menja iz kola u kolo.
