U Partizanu je proveo deset godina, od 1978. do 1987. Za ovo vreme, Miloš Đelmaš, rođeni Zemunac, Partizanovo desno krilo, je odigrao 138 utakmica i postigao 20 golova. Danas nije često u žiži javnosti.
„Vremenom sam uvideo da u Humskoj znatno bolju prođu imaju oni koji i nisu partizanovci, a čak ima i onih što nisu iz fudbalskog sveta“, smatra nekadašnji as crno-belih.
„Redovno pratim fudbalska dešavanja, s tim što Partizan gledam često, a OFK, Rad, Čukarički i Voždovac povremeno, što bi se reklo – za svoju dušu. Takođe, imam običaj da posetim moje nekadašnje klubove Nicu i Hanover, tamo se osećam kao kod kuće. Kao što vidite, sve se kod mene vrti u vezi s fudbalom. Hajde da kažem i to da se pomalo amaterski bavim menadžerstvom koje nije klasičnog tipa, ali imam dosta poznanstava i postoji tu neka kombinatorika“, kaže Miloš Đelmaš.
Jesi li ikada po završetku karijere dobio poziv da se vratiš u Partizan u nekoj novoj ulozi?
„Nikada nisam bio u takvoj prilici, ali sam vremenom uvideo da u Humskoj znatno bolju prođu imaju oni koji i nisu partizanovci, a čak ima i onih što nisu iz fudbalskog sveta. To kod nas tako biva, nepisano fudbalsko pravilo! Daleko od toga kako se na Partizanovom stadionu osećam kao neko ko je nepoželjan, međutim, činjenica je da nemam prolaz, kako se to kaže u žargonu“.
Vratimo se malo u vreme kada si imao lagan „prolaz“ i kroz odbrane rivala crno-belih. Po čemu pamtiš ta zlatna vremena?
„Pre svega po ogromnoj ljubavi prema fudbalu. Jedva smo čekali da dođemo na trening, što ne bi moglo da se kaže za današnje klince. Osim toga, nama nije moglo da se posreći da posle dve odigrane utakmice odemo u kvalitetan inostrani klub, nego smo morali da odradimo dva ugovora i ostajali smo do 28. godine života. Značajna je razlika bila i u načinu života“.
U kom smislu tačno?
„Vreme kada smo mi igrali bilo je neko srećno vreme i kompletan ambijent u eks-Jugoslaviji bio je fenomenalan. Kasnije su na red došle brojne turbulencije i razna politička dešavanja, tako da je omladina odrastala u lošem periodu, tih devedesetih godina. Iz tog razloga ne može čovek toliko ni da ih krivi. Nekada je samo bilo da neko ima malo više, nije bilo puke sirotinje kao danas i upravo zato smo igrali prvenstveno iz ljubavi. Nismo zarađivali bogzna kakve pare“.
U kojoj meri je adekvatno ponašanje aktera večitog derbija doprinosilo da tadašnji navijači pobedu nad večitim rivalom ne doživljavaju kao pitanje života ili smrti?
„Sigurno da je to bilo od presudnog značaja. Naravno, bilo je žestokih startova i muške igre, međutim, ne sećam se da je neko posle toga ustajao i gurao se glavom o glavu i unosio u facu protivničkom igraču“.
Sećaš li se nekog beka koji ti je više nego drugi „cepao štucne“?
„Dobro, svašta je tu bilo, ali drugi se fudbal nekada igrao, pošto su napadači bili mnogo manje zaštićeni nego danas. Da su se ovako pre kažnjavali startovi s leđa, veliki broj utakmica bi zbog silnih isključenja morao da bude prekinut. Žuti karton se dobijao posle četvrtog ili petog oštrog starta, a ne posle prvog. Ali dobro, pravila su bila ista za sve“.
Kada si odslužio dug prema jugoslovenskom fudbalu, zadužio si opremu u francuskoj Nici. Jesi li se odmah privikao na tamošnji stil igre?
„Otišao sam iz Nice 1990.godine, da bi me posle 24 godine navijači izabrali u idealan tim kluba svih vremena i to sve govori. Srce mi je na mestu, kako da ne budem zadovoljan, jer znam da sam za te tri sezone nešto kvalitetno uradio“.
Pod kojim okolnostima si potom prešao u redove nemačkog Hanovera?
„Već sam bio ostavio fudbal i posle godinu i po dana sam na insistiranje mog drugara Čubre, a ponajviše zbog situacije u našoj zemlji i zbog dece, odlučio da odem u Nemačku. U karijeri mi je falio osvojen Kup i tu sam želju sebi ispunio braneći boje Hanovera. Izbacili smo tadašnjeg bundesligaša Vatenšajd, zatim Bohum, Dortmund, Verder i Menhengladbah“.
Jedno vreme si bio i trener Hanovera. Zašto se nisi duže zadržao na mestu šefa stručnog štaba?
„Spletom okolnosti vodio sam ekipu samo na dve utakmice i to bez licence. Iz dve utakmice nam je trebao bod da ostanemo u ligi i uspeli smo da ga osvojimo. Ubrzo sam bio prinuđen da odustanem od bavljenja trenerskim poslom, jer nisam mogao da dobijem A licencu“.
Zašto?
„Zato što nisam umeo da pišem na nemačkom jeziku. Zamolio sam da odgovaram usmeno, ali je direktor trenerske škole, uprkos molbi koju je dobio od nekih uticajnih ljudi da mi učini ustupak, to kategorički odbio. Tu sam izgubio volju i tako se udaljio iz trenerskih voda. Za mene je to davno prošlo vreme“.
S kim se čuješ od „ispisnika“?
„Sa Ljubom Radanovićem, Milkom Đurovskim i s mnogim drugima, da ih ne nabrajam“.
Dogodi li se da ti neko ko te odavno nije video kaže da ličiš na Milka?
„Milko samo može da liči na mene, zato što je mlađi, a-ha-ha. Voleo je da me kopira, jer mu je mana bila da je uvek neko morao da misli za njega, a-ha-ha. Uvek je bio specifičan i na terenu i van njega“.
U poslednje vreme sve veći broj fudbalera po Evropi pušta bradu koju ste svojevremeno imali samo ti i Blaž Slišković. Zašto si negovao taj imidž?
„Sve se spontano odigralo u zimu 1981, kada mi je Toma Kaloperović, posle pauze, na prvom treningu rekao da će da me vrati sa aerodroma ukoliko se ne obrijem. Normalno, ja se ne obrijem, ali ne što sam bio neki buntovnik, nego što nisam hteo da dozvolim da mi naredi da se obrijem, jer nisam u vojsci i nije mi trener ni tata, ni mama. Sigurno bih se kasnije sam obrijao, da mi nije to saopštio. Brže se tada odrastalo“.
