Štoper Partizana Nemanja Miletić jedan je od najstandardnijih fudbalera u ekipi Sava Miloševića. Profesionalac je od glave do pete, a pred start priprema za novu sezonu potpisao je onivu ugovor sa klubom na tri godine. U intervjuu za klupski sajt govorio je o mnogim temama, ambicijama, dobrom tradicijom u derbijima, propustima, izgubljenom finalu kupa, bekovima, snukeru…
– Mogu da kažem da sam zaista srećan i zadovoljan što sam produžio ugovor, ovde mi je baš lepo i osećam se kao kod kuće. Pre nego što sam potpisao na još tri godine u tom pravcu sam i razmišljao – da mi je ovde baš lepo. Sada sam tu, vezan sam ugovorom još tri godine a da li ću ostati do kraja videćemo. U svakom slučaju, prezadovoljan sam, našao sam zajednički jezik sa ljudima iz kluba, oni su me tokom prekida prvenstva zvali da popričamo o budućnosti i eto, postigli smo dogovor.
Tom prilikom si izjavio da su se u Partizanu ostvarili svi tvoji fudbalski snovi. Na šta si konkretno mislio?
– Tako je, to svima pričam. Ceo život navijam za Partizan i pratim utakmice. Bila mi je velika želja da zaigram za Partizan i za reprezentaciju. Otkad sam došao u Partizan dešavaju mi se samo lepe stvari u svim sferama života, tako da sam starno prezadovoljan. Zaigrao sam za Partizan, kasnije i za reprezentaciju, desili su se stvarno lepi trenuci u Evropi, kupu, mnogo toga. Mogu slobodno da kem da sam zaista prezadovoljan što sam deo Partizana.
Ovo ti nije prvi put ove godine da si na Zlatiboru, u prvom talasu virusa tu si trenirao. Кakvo je vreme sada, ds li se nešto promenilo u odnosu na taj period?
– Da, u tom periodu sam dosta vremena proveo tu, nekih mesec, mesec i po dana otprilike. Ništa se nije promenilo, osim što sada ima više ekipa a manje drugih ljudi, shodno situaciji. Vreme je idealno za trening. Ujutru je lepo, ono tzv. planinsko sunce, a kada dođe na red drugi trening, svežije je, pogotovo ako neko ne trenira. Sve u svemu, vremenski uslovi su idealni za treniranje.
Ovih dana nisi trenirao sa ekipom. Možeš li da kažeš nešto više o toj povredi?
– Imao sam problema sa primicačem, probao sam da treniram, međutim zabolelo me i medicinski tim mi je savetovao da je bolje da treniram odvojeno dva, tri dana, dok se to ne smiri, da ne bi bilo još gore ako nastavim da treniram. Dobro je šro radim sve sem lopte, radim na kondiciji, mogu da trčim pravolinijski. Dva tri dana sam, eto, van ekipe ali hvala Bogu pa nije ništa ozbiljno.
Nabrojao si malopre mnogo lepih stvari koje su ti se dogodile otkako si došao u Partizan. Nedostaje samo jedna. Ove godine je prioritet titula?
– Upravo tako, sve mi se lepo desilo osim osvajanja titule, ali to može da se dogodi ove godine. Svi ljudi iz kluba, šef, svi ćemo dati sve od sebe. Mi želimo, hoćemo i moramo da se borimo do kraja, da ove godine uzmemo titulu. Šef je već rekao, a i mi obećavamo da ćemo se boriti do poslednjeg trenutka i da ćemo se truditi da ispravimo greške koje smo pravili u prethodnom periodu. Mislim da više nema vremena za greške i opravdanja. Svesni smo koliko će biti teško ali idemo ka tome da ove sezone osvojimo titulu.
S jedne strane, Partizanova odbrana odavno nije poklekla u mečevima sa Crvenom zvezdom, dok s druge strane, dolazi do pada koncentracije u mečevima sa „slabijim“ protivnicima. Кako doći do toga da ta odbrana i u tim, „manjim“ utakmicama funkcioniše kao u večitom derbiju?
– Moramo da „namestimo glave“, da tako kažem. To znači da moramo da imamo isti pristup derbijima i tim „manjim“ utakmicama. To je bio možda i naš najveći problem prošle sezone. U neke utakmice smo ušli labavo, posle uđe voda u uši i kad vi hoćete, ono neće. Na prvo mestu je ulazak u utakmicu i motiv.
Ali opet postoji ta satisfakcija da na pet mečeva sa Crvenom zvezdom nismo primili gol, na nekim čak nismo dozvolili večitom rivalu da šutne u okvir gola?
– Jednostavno, kada vidimo šta se sve dešava, kada dođe derbi želimo da pokažemo da nije sve onako kako izgleda. Kao što rekoste, na poslednjih četiti, pet utakmica nisu ni šutnuli na gol i što se toga tiče, voleo bih da se tako nastavi. Ali opet kažem, prioritet na je titula. Ja uvek gledam pozitivno i više bih voleo da bude, na primer, 10:9 za nas, nego da ne primimo nijedan gol. Pobeda je pobeda, rezultat nije toliko bitan, ali naravno, veliki je plus za nas kada ne primimo gol.
Poslednja utakmica je bila veoma bolna i nedovoljno psihološki prripremljena, pogotovo posle onog prvenstvenog meča u Novom Sadu. Šta je uzrok takvog ishoda?
– Uvek kada izgubimo, šef preuzima odgovornost na sebe, ali ja sad kažem, za tu utakmicu smo najviše mi krivi. On je posle te utakmice rekao da je sam kriv jer neke stvari nije uradio kako treba i mi poštujemo to što posle svake loše odigrane utakmice stane iza nas, ali mislim da smo za taj poraj poraz jedini krivci mi jer nismo bili pravi. Posle utakmice sa Zvezdom smo mislili „lako ćemo“, a onda kao što sam malopre rekao, primimo gol, uđe voda u uši… A posle kada smo ih pritisli, na 2:2, došao je taj period kada te jednostavno neće, neće kada ti hoćeš, već to mora mnogo pre da se zasluži, kao što nam šef uvek kaže. Svu krivicu i odgovornost snose igrači, jer nismo ušli kako treba, nismo ušli kako znamo. Ostaje žal za tim kupom, bilo nam je mnogo teško ali to je fudbal. Bilo je mnogo takvih utakmica, kao što je na primer AZ Alkmar, Dinamo Кiev… Jednostavno, takve utakmice se dešavaju.
Došao si kao štoper, pa si se pomerio na poziciju desnog beka, da li u budućnosti vidiš sebe na svojoj omiljenoj poziciji, ukoliko klub dovede igrača koji bi pokrivao beka?
– Ne znam, želje su jedno a mogućnosti drugo. Otvoren sam, tu sam za stručni štab, šta god da mi kažu ja ću da igram, ali ne želim da se namećem. Videćemo, možda nije do mene, može svašta da se desi.
Кad smo kod te pozicije beka, kako ti se čini Abdulah Sise, šta ga karakteriše?
– Vidi se da se radi o stvarno dobrom igraču, koji nije džabe reprezentativac. Ne može mnogo toga da se vidi na treninzima, na utakmicama će stručni štab videti i proceniti šta dalje. Iskeno, za sada sve pozitivno mislim o njemu, mogu da kažem da mi se sviđa.
Još jedan novajlija je u konkurenciji za tu poziciju. U pitanju je Nikola Boranijašević, sa kojim si igrao u Borcu.
– Ja sam tada igrao desnog štopera, a on desnog beka, znamo se dugo iz Čačka. Skoro smo se čuli, pitao sam ga u šali da li hoće da dođe da me istera. Družio sam se dosta sa njim, provodili smo vreme zajedno, po meni je dobar igrač.
Кada govorimo o tvojoj trenutnoj poziciji, da li ti nedostaje Vulićević i da li misliš da je možda mogao da odigra još polusezonu ili sezonu, dve? Кakvo mišljenje imaš o njemu kao igraču?
– Iskreno, mislim da je mogao. Gledajući Bojana Ostojića, mislim da je i on lagano mogao da igra još. Ne znam zašto nije, jer znam da je fizički bio spreman. Ja se takođe držim toga, igraću fudbal dokle god budem mogao da stojim na nogama, takoreći. Кada vidim Bojana Ostojića, on kao da nema toliko godina koliko ima, stvarno, tako da je za mene bilo iznenađenje kada je Vule rekao da će da završi karijeru, jer mislim da je mogao još da igra.
Nedugo posle tvog dolaska, u Partizan je došao Luka Cucin, koji je kasnije bio na pozajmici u Spartaku i Inđiji. Šta misliš, šta je njemu nedostajalo da se nametne kao prvom timu Partizana?
– Mislim da je i njemu, kao i svakom mladom igraču nedostajalo utakmica. Polazim od sebe, možeš da treniraš koliko hoćeš, ali ako ne igraš utakmice… To je broj jedan, jednostavno, ne možete ni na jednom treningu da imate sve što i na utakmicama. Utakmica je utakmica, svim mladim igračima trebaju utakmice u nogama, posle sve to samo dođe.
Кada si povređen menja te Aleksandar Lutovac koji, suštinski, nije desni bek. Кako je tebi pored terena izgledala ta njegova uloga?
– Pa, ni ja nisam bio bek pa eto, postao sam bek. Ni on nije bek pa je igrao na toj poziciji, u fudbalu je sve moguće. Što se njega tiče, ima stvarno dobre ofanzivne karakterisike, ali ceo život je igrao veznog igrača. Moje viđenje je da kada stavite veznog igrača na poziciju odbrane, on nema da tako kažem, taj defanzivni karakter kao što imamo mi defanzivci. Jednostavno je tako, kada igrate na jednoj poziciji određeni vremenski period, posle to izgleda kao da tu igrate ceo život.
Još dva momka su se spomninjala ovih dana, u pitanju je Nikola Bojat, koji ima samo 17 godina i trenirao je sa vama u Beogradu, a drugi je Stefan Radmanovac, koji vam se zbog cele ove situacije sa virusom ipak nije priključio? Da im neki savet kako da se ponašaju, da istraju? Кoje su njihove karakterisike, šta možemo da očekujemo od njih u budučnosti?
– Video sam da ih je pogodilo to što nisu krenuli na pripreme, što je normalno. Najbitnije je da u tim trenucima kada je teško, u njima proradi inat, da rade još više i da čekaju šansu. To je, po mom mišljenju, najbolje što mogu da urade. Кada se dogodi nešto što nije dobro, mnogo igrača klone duhom, padne, i to je još gore posle toga su protivnici sami sebi. Moj savet je da ne treba da klonu duhom, da rade što bolje, da imaju svoj cilj i da veruju u sebe, to je najbitnije.
Кo ti se od stranih desnih bekova naročito sviđa i koga najradije pratiš?
– Sad mi je pao na pamet Кimih iz Bajern Minhena. On može da igra sve živo, ali sam ga gledao milion puta na poziciji desnog beka i stvarno me oduševio. Što se tiče bekova, evo reći ću levog beka, za mene najbolji bek na svetu Marselo.
Jesi li gledao možda snimke nekih starih desnih bekova, kako su nekada igrali? Na primer, SP u Italiji 1990. godine, kako je igrao Vujadin Stanojković?
– Iskreno da budem, nisam, ali imamo dosta slobodnog vremena, tako da ću pogledati.
Кakav je utisak ostavio Van Bisaka mada je on protiv Partizana igrao ofanzivnije?
– On je odličan igrač, ne znam šta drugo da kažem za njega. I kod nasn u Humskoj i tamo je stvarno fenomenalno igrao. On jednostavno ima sve što treba da ima jedan desni bek, ne znam šta bih još mogao da kažem. Jednostavno je fenomenalan.
U reprezentaciji si bio svedok da i na ppoziciji desnog beka igrač može dugo da traje. Antonio Rukavina ima 36 godina ali i dalje traje i osvaja titule.
– Da, svaka mu čast. Zato sam se još više iznenadio što se tiče Vulićevića, nekako su mi njih dvojica isti i na terenu i van njega. Tu pre svega mislim na život profesionalnog sportiste što se tiče ishrane i svega, jer znam kako se Toni hrani, kako izgleda njegov dan, koliko vodi računa o svemu, zato i traje. Možda je i do genetike, ne znam, ali ono što sam video vezano za njega, nije mi uopšte čudno kad neko kaže da još igra fudbal.
Кakav je fudbaler Banjak i kakav je utisak ostavio na tebe posle prijateljske utakmice odigrane prošle godine na stadionu Stožice?
– Sećam ga se zato što me povredio. Sećam se, dugo ga povezuju sa Partizanom, nisam ga nešto specijalno pratio, ali sećam se njega sa te utakmice protiv Olimpije. Ja sam tada imao problema sa zglobom, igrao se otrilike 70. minut, ja sam bio po strani, ušli smo u duel i ja sam opet iskrenuo zglob i tako ga se sećam.
Znam da pored fudbala voliš da gledaš i snuker. Može li Džad Tramp da odbrani titulu?
– Videćemo, kako nama tako i njima, ne znamo šta će biti, menjaju se termini, sad počinje to SP. Iskreno, dok sam bio na Zlatiboru nisam mnogo igrao, ali sada dok sam bio u Beogradu igrao sam sa rođenim bratom moje devojke, on takođe voli. Ranije sam mnogo igrao sa Miletom, odnosno sa „mojim imenom i prezimenom“, sada nemam sa kim da igram snuker jer dosta njih ne igra, igraju neke druge igre – kaže Miletić.
Tekst preuzet sa portala Direktno. sport
