Dva i po sata odbojke u „Masteru“, pet setova, preokret pa kontra-preokret i na kraju Partizanova pobeda protiv Radničkog rezultatom 3:2 u prvom meču četvrtfinala Kupa Srbije. Naš tim ima prednost pred revanš 25. novembra, ali način na koji je stigao do nje govori da ništa još nije rešeno. Dvadeset devet servis grešaka na jednoj utakmici nije detalj koji se može odmahnuti rukom, pogotovo ne protiv ekipe koja ume da kazni svaki pad koncentracije.
Pet setova u kojima se menjao vođa, ali ne i tenzija
Kragujevčani su poveli 1:0, Partizan je uzvratio i stigao do 2:1, pa je Radnički odveo meč u taj-brejk. U petom setu bilo je nervoze na obe strane, ali su crno-beli u ključnim trenucima imali bolji servis i jači blok. Poslednji poen stavio je Ignjat Dopuđ, što je i simbolično jer je mladi reprezentativac bio najbolji igrač meča.
Ovakva utakmica nije stvar taktike u klasičnom smislu. Pet setova u prvom meču serije od dve utakmice je i fizički i mentalni teret, posebno kada znate da sledi revanš za tri nedelje i da sve može da se vrati na nulu kroz „zlatni set“.
Dopuđ i Kopitić nosili napad, Tadić zatvarao mrežu
Dopuđ je završio meč sa 23 poena i utiskom igrača koji u ključnim razmenama ne zazire od lopte. Isto toliko poena, 23, upisao je i Branko Kopitić, dok je Luka Tadić dodao 17. Trojac koji je izneo napad, uz podsetnik da Partizan u ovom trenutku ima više od jednog rešenja kada igra zapne.
Na drugoj strani mreže Mladen Bojović je sa 24 poena bio najbolji pojedinac utakmice po učinku, a Vladimir Gajović je dodao 13. Brojke koje objašnjavaju zašto meč nije bio rutinska pobeda favorita i zašto Radnički u revanš ide sa realnim planom, a ne samo iz obaveze.
Servis kao najskuplja stavka večeri
Dvadeset devet grešaka na servisu je podatak koji se mora izdvojiti. Deo njih dolazi iz agresivnog pristupa, što je razumljivo kada igrate protiv ekipe koja u prijemu funkcioniše dobro. Ali kada ih je toliko, prestaju da budu „cena rizika“ i počinju da liče na problem koji je ekipu u više navrata vraćao u neželjen scenario.
Partizan je i pored toga dobio meč, što je zasluga za pohvalu. U revanšu, međutim, isti procenat grešaka može značiti produžetak kroz „zlatni set“, a odatle do ispadanja nema puno prostora.
Šta donosi format sa „zlatnim setom“
Prema propozicijama Kupa Srbije, usklađenim sa pravilima CEV-a, ako ekipe u dva meča ostvare po jednu pobedu, o prolasku u polufinale odlučuje „zlatni set“, bez obzira na skor po setovima iz oba susreta. To znači da Partizanova pobeda 3:2 ne nosi nikakvu bonus vrednost u pogledu „zaliha“. Radnički u revanšu treba samo da pobedi, a onda sve ide na jednu, kratku razdaljinu.
Taj format je svojevrsna pravda i svojevrsna opasnost. Pravda, jer eliminiše mogućnost da favorit „prošvercuje“ prolaz na setove. Opasnost, jer Partizanu ne daje mir koji bi inače doneo rezultat 3:2 u gostima.
Prednost koja obavezuje, a ne opušta
Crno-beli su u Kragujevac poslali poruku da su dovoljno čvrsti da u svojoj dvorani dobiju i utakmicu u kojoj dugo nisu izgledali dominantno. Ta vrsta pobeda u Kupu vredi više od uredno otpakovanih 3:0 protiv slabijeg protivnika, jer pokazuje nerve ekipe koju vodi Bojan Janić.
Ali prednost pred revanš je ovde psihološke prirode, ne matematičke. Partizan u Kragujevac nosi samopouzdanje i zdravu dozu opreza. Ako servis uđe u normalu, a Dopuđ i Kopitić zadrže ovaj nivo, 25. novembar može proći bez „zlatnog seta“. Ako se ponovi ovoliko besplatnih poena na početnom udarcu, revanš će biti sve samo ne formalnost
