Smešno-tužno je u današnje vreme, u ovoj zemlji u kojoj je sve unapred poznato, uopšte pisati, čitati, a kamoli ozbiljno razmišljati o nekakvoj tituli koja se ovih dana provlači kroz medije.
Još je tužnije ako neko sve to zaista shvata ozbiljno, kada zna da Partizan trenutno ima 33 igrača na spisku, od čega su četvorica golmani, a čak osam fudbalera mlađih od 18 godina a dvojica 16. Klub iz kojeg odlaze dva centarfora, a koji nema realnu mogućnost da ih nadomesti igračima koji bi bili pojačanja, a ne samo nova imena na papiru.
Jedan od tih napadača odlazi uz obrazloženje da mu ne može biti garantovana minutaža – i završava u znatno manjem klubu, koji pored postojećih igrača na toj poziciji dovodi i pojačanje iz Belgije. Ako to nije ironija sudbine, onda ne znamo šta jeste.
Kažemo opet – smešno-tužno.
Kao i sve ostalo u našem fudbalu. Kao i u zemlji u kojoj jedan drugi klub može sve, želi sve i dozvoljeno mu je sve. U kojoj predsednik tog kluba bahato i bezobrazno preti svima koji se usude da ne prihvate unapred proglašenog šampiona. U kojoj nas ubeđuju da ne postoji nikakva veza između klubova koje vode on, njegovi sinovi, kumovi, ortaci, bivši navijači…
O njihovim spiskovima igrača, pozajmicama, strancima za koje se više ni ne zna gde su poslati i čuvenim građevinsko-trenerskim odnosima moglo bi da se piše danima. Ali poenta ovog teksta nije u njima.
Poenta je u Partizanu.
Tačnije – u ovoj deci koja imaju nesreću da na svojim leđima nose posrnuli, izubijani i bolesni Partizan. Njih ne treba dodatno opterećivati pričama o titulama. Jer nisu izdržali ni mnogo iskusniji momci pre njih. Nisu izdržali pritiske spolja i iznutra. Nisu imali snage da se trkaju sa državnim projektom koji je unapred proglašavan za šampiona.
Ova deca će imati dovoljno pritiska i bez toga. Dovoljno će ih pritiskati svaki gostujući teren, svaka sudijska odluka, svaka atmosfera. Dovoljno će ih opterećivati i saznanje da je Partizan toliko urušen i omalovažen da se u njega ne žele vratiti ni bivši igrači bez angažmana, koji bi iskustvom mogli da pomognu.
U vremenu samoreklamerstva, ličnih interesa i gledanja isključivo sopstvene zadnjice, u kojem predsednik jedne sekcije ponovo koristi navijače kako bi ispao spasilac, nema brzih uspeha ni sreće.
Ove momke treba zaštititi. Sačuvati ih od svega lošeg što se nad Partizanom nadvija već više od decenije. Pustiti ih da za klub daju krv, znoj i suze. Kritikovati ih dobronamerno kada ne ide. Pohvaliti umereno kada napreduju.
A o titulama i velikim uspesima u ovoj i ovakvoj zemlji – u kojoj porodice, kumovi i drugovi grade sistem za jedan klub – smešno-tužno je i pomisliti.
🖤 ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
👉 Ako želiš da ovakvi tekstovi i ovakav glas Partizana opstanu, možeš podržati VolimPartizan.rs simboličnom donacijom putem PayPala i NA PATREONU] . Svaka podrška znači da ostajemo svoji.
