EKSKLUZIVNI INTERVJU NA VOLIMPARTIZAN.RS – MILINKO PANTIĆ – legenda Partizana i Atletika: Partizan je uvek moj dom!

Ekskluzivni intervju koji će vas podsetiti zašto se Partizan ne voli zbog trofeja, već zbog osećaja koji traje zauvek

Legenda Partizana i Atletika Madrid, Milinko Pantić, otvoreno govori za Volimpartizan.rs o svojim počecima u crno-belom dresu, nezaboravnim momentima, godinama u inostranstvu, današnjem Partizanu, mladim igračima i posebnoj vezi sa Crno-belom bojom.

Kako se danas osećate kada se setite svojih početaka u Partizanu?

Naravno da se sećam tih dana — to su trenuci koje čovek ne zaboravlja. Kada sam došao u Partizan, to je za mene bilo ostvarenje sna. Bio sam iskreni, zagriženi Partizanovac. Moj otac je navijao za Zvezdu, a moj čiča za Partizan, pa je čiča mene „kupio“ i odveo na crno-belu stranu, dok je otac mog brata odveo na svoju. Oduvek sam sanjao da postanem fudbaler i da igram baš u Partizanu. Danas, kada pogledam unazad, ne znam da li je to bilo najbolje vreme da odmah dođem u Partizan, možda je trebalo da prođem kroz neki drugi klub pa tek onda da potpišem. Ali dobro — tako se otvorilo, tako se desilo, i ponosan sam što sam nosio taj dres.

Šta Vas je tada najviše oblikovalo kao igrača i čoveka — treneri, saigrači, atmosfera u klubu?

To su bila potpuno druga vremena. Sve je funkcionisalo drugačije nego danas. Trener je bio nešto posebno — kao učitelj u školi. Plašili smo ga se, ali smo ga poštovali bezgranično. Kapiten je bio kapiten — kad on nešto kaže, to je tako, nema rasprave. Saigrači su tada bili stvarno velika podrška, ali i autoritet. Mnogo me je oblikovala ta disciplina, hijerarhija i poštovanje koje je vladalo u svlačionici. Današnje vreme s tim nema nikakve veze.

Koji Vam je trenutak u crno-belom dresu najdraži?

Lepih trenutaka je bilo mnogo, ali nažalost, bilo je i dosta teških jer nisam uvek igrao. Najdraži momenti su pobede nad Dinamom u Zagrebu — posebno ona kad sam ušao u igru sa Bogdanom, namestio gol Vargi, a onda dao treći gol uz malu „pomoć“ mog kuma Bogdana, koji je sklonio golmana. To je bilo pretposlednje kolo. A onda u poslednjem kolu, protiv Želje, dao sam četvrti gol i time smo obezbedili titulu. To je nešto što se pamti zauvek.

Da li pratite današnji Partizan i kako vidite stanje u klubu, posebno u odnosu na vreme kada ste Vi igrali?

Pratim sve što se dešava u Partizanu — rukomet, košarku, fudbal. Ponosan sam kada vidim košarkaški Partizan kako puni hale, kako navijači pevaju i žive za klub. A isto tako sam i tužan kad vidim stanje u fudbalskom Partizanu. Tuga, ne može biti tužnije. I znaju oni u klubu da uvek mogu da računaju na mene, u svakom smislu — bilo kao trener, bilo kao neko ko može da pomogne na drugi način. Voleo bih da se uključim i da pomognem svom Partizanu kad god zatreba.Ne može se porediti naš Partizan sa ovim današnjim — nikakve veze nema, doslovno „niđe veze“.Mnogo se toga promenilo. Danas su to potpuno druga vremena. Mi smo imali ozbiljan kvalitet, Partizan je tada bio pun vrhunskih igrača.

Postoji li igrač u današnjem Partizanu koji Vas podseća na ono vreme i energiju koju je klub imao?

Iskreno, današnja generacija je drugačija, vreme se potpuno promenilo. Teško je napraviti direktnu paralelu sa periodom u kojem sam ja igrao, jer su tada konkurencija i kvalitet bili na izuzetno visokom nivo Ipak, verujem da današnji igrači imaju potencijal i da uz pravilan rad, disciplinu i podršku mogu da rastu i napreduju. Nekima od njih samo treba više vremena i pravog okruženja da bi pokazali najbolje što imaju Ne bih rekao da neko direktno podseća na to naše vreme, ali u svakom timu se pojavi igrač koji vremenom izraste u vođu, samo je pitanje ko će imati hrabrosti, karakter i radnu etiku da napravi taj iskorak.

Kako danas gledate na godine provedene u Atletiko Madridu — čuvenu sezonu „duple krune“?

U Atletiku Madridu su se jednostavno poklopile neke stvari. Doveo me je trener koji me je poznavao još iz Partizana i koji je verovao u mene. Da nisam imao kvalitet — ne bih uspeo. Nije Antiću bilo lako da me dovede, a nije bilo lako ni meni da se dokažem. Ali ispunio sam očekivanja zato što sam vredeo. Veća imena od mene su dolazila u Atletiko, pa nisu uspela — nestali su za šest meseci ili godinu dana. To što me je Antić doveo, naravno, zahvalan sam mu ceo život, ali da nisam imao kvalitet — ne bi mi pomogao ni Antić, ni Putin, ni Tramp. Sve se svodi na kvalitet i rad.

Kako ste za kratko vreme postali legenda Atletika Madrida? Šta Vas najviše vezuje za taj klub?

U kratko vreme publika me je prihvatila jako i iskreno. Na kornerima, tamo gde su najvatreniji navijači Atletika Madrid, stavljaju cveće zbog mojih kornera koje sam izvodio. Cveće donosi Margarita, koja živi 120 km od Madrida, i svaki put donese sveže bukete i stavi ih na taj korner. To je ritual koji se održava i danas, i to se nikada neće ponoviti. To je posebna veza između mene i kluba, nešto što ne možeš veštački stvoriti.

Razlike između srpskog / jugoslovenskog i španskog fudbala?

Razlike su ogromne. Ako govorimo o današnjoj srpskoj ligi — ne može da se poredi ni sa jugoslovenskom ligom, a kamoli sa španskom. Jugoslovenska liga je bila neverovatno jaka: Hajduk, Dinamo, Partizan, Zvezda, Željo, Sarajevo, Velež, Vinkovci… sve veliki klubovi, ozbiljna konkurencija. To je moglo da se meri sa španskom ligom. Ali srpska liga danas, nema nikakve veze sa tim nivoom. To su dva sveta.

Vaša čuvena preciznost iz prekida — kako je nastala i kako ste je razvijali?

Što se tiče slobodnih udaraca, kornera i generalno prekida, ja mislim da sam se rodio s tim. Naravno, kasnije sam to usavršavao satima i satima treninga. Ali ključ je bio u tome što sam video ono što drugi ne vide — rupe u odbrani, pozicije gde se protivnik ne nada lopti. I onda sam moju ekipu usmeravao da postanu bolji igrači glavom, bolje da ulaze u prostor, bolje da reaguju. Neke stvari možeš da treniraš, ali ono glavno je u glavi i u oku.Na utakmici sam ja odlučivao koju ćemo kombinaciju da radimo — 1, 2, 3 ili 4 — sve je zavisilo od situacije i od mene. Iza svega toga stoje nenormalni sati treninga: – u Jedinstvu iz Malog Zvornika, – u Partizanu koliko su mi dozvoljavali, – najviše u Grčkoj, – a u Atletiku Madridu posebno, jer je Antić voleo prekide i radili smo ih po ceo dan.

Koje vrednosti pokušavate da prenesete mladim igračima?

Teško je dati jedan savet, ali ono što stalno ponavljam jeste da moraju mnogo da rade — posebno individualno. Danas je fudbal drugačiji, savremen, brz, moraš da se adaptiraš ako želiš da uspeš. Važno je i da slušaju svog trenera, a ne ljude sa strane koji nemaju veze s fudbalom. I ono što im stalno govorim: ne zapuštajte školu. Nije lako biti profesionalac, nije lako biti igrač Partizana ili nekog drugog velikog kluba. Ako uspeju — super. Ako ne, moraju da imaju obrazovanje i plan B u životu.

Šta najviše nedostaje mladim fudbalerima da bi uspeli u Evropi?

To je teško pitanje jer je kompleksno. Ali moje mišljenje je da naši mladi igrači prebrzo odlaze u inostranstvo. Još nisu sazreli, još nisu završili svoj razvoj. Iz osnovne škole — direktno u najveće lige na svetu. To ne može tako. Mi smo narod sa mnogo talenta, ogromnim potencijalom, ali momci odlaze pre nego što steknu iskustvo, pre nego što ispeku zanat ovde, u našoj ligi. Treba da ostanu duže, da se formiraju kao igrači i kao ljudi, pa tek onda da idu u Evropu. Odlazak rano, mnoge je koštao karijere. To je moje mišljenje.

Da li ste i dalje u kontaktu sa igračima iz Vaše generacije Partizana?

Jesam, naravno. Iako sam 1991. otišao iz Srbije i dosta se toga promenilo, i dalje sam u kontaktu sa mnogim bivšim saigračima iz Partizana. Hvala Bogu, to su dobri i pošteni ljudi, čujemo se, vidimo kad možemo. Ta veza ostaje zauvek.

Kako objašnjavate posebnu emociju koju navijači Partizana imaju prema svojim legendama?

Ta emocija je nešto posebno, ne može se objasniti rečim Ponosan sam kada vidim Partizan u košarci, kako navijači ginu za klub, kako pevaju himnu… Kad čujem himnu pre utakmice, ja ustanem i ispoštujem to. To je srce Partizana, to je nešto što se ne može napraviti, to se samo rodi Nema baš takvih navijača Naravno, i Atletiko Madrid ima svoju posebnu magiju. Njihova himna je jedna od najlepših koje postoje. Puna emocije, istorije, strasti. A i ja se tamo spominjem, u jednom delu pesme navijača, što je za mene ogromna čast i nešto što me uvek dotakn Atletiko ima tu svoju vatrenu dušu, ali Partizan… posebno košarkaški Partizan, to je druga dimenzija Voleo bih da to ponovo vidimo i u fudbalu. Da se vrati vreme kada je bilo 23.000 ljudi na JNA, kada je stadion disao kao jedan. To bi bilo predivno, da se vrate ta stara vremena..e…a.

Da li postoji šansa da Vas ponovo vidimo u Partizanu — kao trenera, savetnika ili ambasadora?

Uvek postoji šansa. Ja sam uvek „disponible“, što bi rekli. Partizan volim i kao trener bih voleo jednog dana da se vratim u klub. Ali ništa ne zavisi od mene, to znaš i sama. Ako bi došlo do toga, naravno da bih želeo da pomognem na bilo koji način. Partizan je uvek moj dom!

Šta Partizan danas treba da povrati kako bi se vratio na staze stare slave?

To je jedno od najtežih pitanja. Mnogo stvari mora da se urad, milion njih. Klub mora da se stabilizuje na svim nivoima. Ne postoji jedan odgovor, jedan potez, jedno rešenje. To je proces, ozbiljan, dug. Ali verujem da Partizan može da se vrati na stare staze, samo treba vremena, rada i prave ljude na pravim mestima.

Šta Vas je fudbal naučio o životu?

Fudbal me naučio mnogo čemu. Zahvalan sam mu jer mi je dao mogućnost da naučim jezike, da putujem, da upoznam različite ljude i kulture širom sveta. Fudbal mi je dao sve, naravno, posle moje porodice, najvažniju stvar u mom životu.

Kada pomislite na crno-belu boju — koja je prva emocija koja Vam se javi?

Kada pomislim na crno-belu boju, odmah se setim vremena kada sam od prvog do petog razreda svaki dan išao u školu u Partizanovom dresu. To je nešto posebno, nezaboravno. Ipak, ostaje mi i osećaj tuge. Mnogo mi je žao što nisam dao svoj puni doprinos u Partizanu — možda sam dao samo deset odsto svog kvaliteta, a mogao sam mnogo više. Nikada se nisam u klubu u potpunosti dokazao, kao što sam to učinio u Panioniosu i Atletiku Madridu. To je bol koji ne mogu da izbrišem, osećaj da je nešto u mom životu ostalo nedovršeno. Ipak, crno-bela boja uvek ostaje simbol ponosa i onoga što sam voleo ceo život.

Kako biste voleli da Vas navijači Partizana pamte?

Voleo bih da me pamte kao nekoga ko je uvek dao sve od sebe za Partizan, ko je voleo klub i pokušao da doprinese koliko je mogao. Iako možda nisam dao maksimum u svakoj prilici, moja ljubav prema Partizanu i posvećenost ostaju neupitni.

I za kraj — ako biste morali u jednoj rečenici da objasnite zašto volite Partizan, kako bi ona glasila?

To je jedini klub koji volim od srca. Volim i Panionios, Olimpiju i Atletiko na svoj način, ali Partizan je nešto posebno, nešto što dolazi iz srca. Jednostavno, ne mogu to drugačije da objasnim. Partizan je poseban za mene i nadam se da će biti poseban i za moje ćerke i unuku.

Nama samo ostaje da se od srca zavalimo gospodinu Milinku Pantiću na izdvojenom vremenu za naš sajt i da se nadamo da će upravo ovakvi ljudi jednog dana biti u našem PARTIZANU i voditi naš PARTIZAN

Autor intervjua: Bojana Bošković

CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE.

Piše: Volimpartizan.rs