“Kada bih mogao da biram sigurno bih se opet vratio u Čempionšip”
Srbija već decenijama ima plejadu talentovanih trenera, a toj grupi svakako pripada i nekadašnji fudbaler i reprezentativac naše zemlje Vladimir Ivić.
Iako je radio samo u tri kluba u dosadašnjoj trenerskoj karijeri, imao je priliku da oseti koliko težak i nepravedan može da bude njegov posao, ali kako on kaže, ne kaje se jer je iz toga imao dosta da nauči.
Svaka njegova reč je imala težinu i svaka je odmerena, a u narednim redovima možete pročitati šta trenutno radi, prisetio se i nekih antologijskih utakmica u dresu Partizana, kao i kakav utisak nosi posle vremena provedenog na “vrućoj” klupi Votforda.
– Slobodan sam trener malo više od godinu dana, imao sam nekoliko ponuda, ali sam smatrao da nisu adekvatne i ja sam čovek koji ne žuri u donošenju odluka. Pokušavam da nađem pravu sredinu gde mislim da bih mogao da nastavim svoju trenersku karijeru – počeo je Ivić za Objektiv.rs.
Pojavile su se informacije da ste odbili ponudu Makabija. Šta je presudilo da se ne vratite na mesto uspeha?
– Da, imao sam ponudu Makabija, to je bila jedna od ponuda, ali zbog familije sam odlučio da se u ovom trenutku ne vratim u Izrael.
Veljko Paunović je dobio otkaz, ali se uprkos svim nedaćima koja su zadesila njegov tim dobro držao. Po Vama, pošto ste bili u engleskom fudbalu, da li imaju baš toliko razloga da ga napadaju?
– Ne bih nešto preterano komentarisao stvari koje ne znam, ali poznavajući engleski fudbal za vreme koje sam proveo tamo mislim da je Reding ekipa koja nema preterano velike ambicije, bar koliko ja znam, koliko sam ih ja pratio mislim da im je želja da samo ostanu u Čempionšipu. Zadržao bih se na tome pošto ih nisam pratio i moje mišljenje je da imaju želju da igraju u Čempionšipu i mislim da nisu ekipa koja može da napadne Premijer ligu.
Kakva iskustva donosite iz Engleske i vremena provedenog u Votfordu?
– To je bio loš odabir sa moje strane. Shvatio sam da je to jako teška sredina za trenera, jer je svima poznato šta se u tom klubu pre i posle mene dešavalo, tako da ne treba puno da se oko toga priča. Bio je to jedan dobar izazov za mene pošto sam došao iz Izraela u Englesku gde nikada nisam radio, niti sam kao igrač igrao tamo i jako je teško doći tamo. To je bio glavni razlog što sam prihvatio ponudu. Znao sam kakva je politika kluba i predsednika i znao sam da je u prethodnoj sezoni promenio četiri trenera, ali neke stvari koje smo se dogovorili prilikom potpisivanja ugovora nisu ispoštovane sa njegove strane i došlo je do razlaza. Engleska je jako teška sredina i bila je teška situacija u klubu, pošto su tada ispali iz Premijer lige. Zadesio nas je i problem sa koronavirusom. 18 igrača koji su igrali Premijer ligu nisam imao na raspolaganju prva dva meseca. Imali su koronu, pa su dolazili kad su hteli, niko ih nije obaveštavao kada treba da dođu. Ja sam prve tri nedelje, od četiri koliko su nam trajale pripreme, trenirao sa igračima iz mladog tima i sa sedam, osam engleskih igrača koji su bili tu. To je dosta uticalo na početne rezultate kada je počelo prvenstvo. Bilo je to veliko iskustvo za mene i to je fenomenalna liga. Igra se jako dobar fudbal, takmičarski i interesantna je za sve trenere koji se ozbiljno bave fudbalom. Po meni je možda čak i šesta najjača liga u Evropi, posle Liga petica.
Slaviša Jokanović je radio u Makabiju iz Tel Aviva i u Votfordu pre Vas. Jel ste se čuli sa njim oko nekih saveta kako bi se lakše uklopili u novu sredinu?
– Igrom slučaja smo nas dvojica radili u Makabiju iz Tel Aviva i Votfordu. U oba navrata smo se čuli i od njega sam dobio savete koji su uvek bili najdobronamerniji i najiskreniji i zahvaljujem mu se na tome. Kako će nekome leći neka sredina zavisi i od čoveka. Meni je Makabi legao fenomenalno i imao sam jako dobre dve godine.
Svi su brujali o Vašem sukobu sa kapiten Votforda, Trojom Dinijem. Šta se tu tačno dešavalo?
– Ja sukob nisam imao ni sa kim. Jedino što tražim od igrača je da budu profesionalni i disciplinovani i da daju svoj maksimum za ono što su plaćeni i da imaju kodeks ponašanja. Kada se to prekrši ja sam taj koji mora da reaguje. Ne interesuje me ime igrača, ja poštujem sve igrače od najmlađeg do najstarijeg. Postoje neke stvari preko kojih ja kao trener ne prelazim, i to je za dobrobit ekipe. To su sasvim normalni kodeksi koje ja tražim, imam 44 godine i svestan sam kako odrastaju mladi poslednjih 15-20 godina, ali kada imaš 22 igrača i jedan pravi problem, logično je da su mi bitniji oni nego on koji prouzrokuje probleme.
Nekako smo šokirani da se to baš sve u Engleskoj dešavalo, za koju svi misle da je med i mleko što se tiče funkcionisanja klubova.
– Opšti haos je vladao u klubu. Došao sam u situaciju da su oni prodali igrača, a da mi nisu rekli za to i potpuno sam slučajno saznao tu informaciju pred izlazak na trening, pošto sam imao tog igrača na spisku, a on uopšte nije bio prisutan na treningu. Siguran sam da se to ne radi u većini engleskih klubova, ali to govori o njihovom profesionalizmu. Bila je ovo velika lekcija za mene.
Sjajne dve godine ste proveli u Makabiju. Kako sada gledate na tu epizodu provedenu u Izraelu?
– Makabi je najveći i najtrofejniji klub u Izraelu. U trenutku kada sam došao oni nisu osvojili titulu prethodne tri godine. Bila je teška situacija u tom trenutku. Zbog finansijskih problema dovodili smo slobodne igrače. Imao sam sjajnu saradnju sa svima u klubu, dali su mi šansu, imali su strpljenja i pokazali da se radi o velikim profesionalcima. Svi su radili za dobrobit ekipe i to uvek navodim kao pozitivan primer. Jedino za čim žalim je što nismo napravili bolji rezultat u Evropi, ali u fudbalu uvek imaš lepšu i manje lepšu stranu.
Da li možete da nam malo približite kako izgleda izraelski fudbal i pošto ste igrali u Srbiji i Grčkoj gde je poznato kakvi su navijači fanatici, da li to važi i za Izrael?
– Navijači su ogromni fanatici. Prve godine nismo igrali na našem stadionu pošto su bili radovi, a druge godine je minimum dolazilo 23 hiljade ljudi da nas gleda, a kapacitet je 28 hiljada što vam dovoljno govori o njima. Bilo je tu još ekipa koje imaju ogromnu bazu navijača i uvek smo imali podršku i kada smo bili gosti. Fudbal kao fudbal je bez mrlje, nema forsiranja velikih ekipa od strane sudija. Zaista zdrava sredina što se tiče fudbala, stadioni su perfektni i to je jedan nivo koji je veći od srpskog fudbala po kvalitetu i organizaciji. Najveći derbi u Izraelu je utakmica između Makabi Tel Aviva i Makabi Haife i oni ga zovu “Klasiko”.
Trenersku karijeru ste započeli u Paoku. Kako je došlo do saradnje?
– Prekomandovan sam iz B tima u prvi tim kako bih priveo sezonu kraju i onda sam dobio ugovor na dve godine. Naredna sezona je bila uspešna, osvojili smo Kup, a to je Paoku bio prvi trofej posle 13 godina, dok smo u prvenstvu bili drugi sa tri boda zaostatka za prvoplasiranim, ali smo sezonu počeli sa -3 boda zbog nekih problema iz prethodnh godina.
Osvrnimo se malo na Vaš period igračke karijere provedene u Partizanu. U kakvom su Vam sećanju utakmice protiv Lacija 1998. godine i Njukasl iz 2003. godine?
Bio je to najskuplji i najjači tim na svetu u tom trenutku. Mi smo imali dosta novih igrača u toj sezoni. Pre Lacija smo bili izbacili Njukasl. U Rimu je bilo 0:0, a u Beogradu smo izgubili 3:2 posle preokreta. To su velike utakmice koje se nikada ne zaboravljaju. Nismo uspeli da prođemo, ali smo pre njih uspeli da izbacimo drugu veliku ekipu što je svakako bio uspeh. Što se tiče te 2003., to je bila nezaboravna godina. Imali smo jako težak dvomeč sa Njukaslom i onda smo imali i tešku grupu u Ligi šampiona. Porto je te godine osvojio to takmičenje, Real Madrid je imao najjači tim na svetu, pošto su se tada stvorili čuveni “Galaktikosi”. Marsej je imao isto sjajnu ekipu, a u napadu ih je predvodio Drogba. Imamo dobra sećanja i dobre utakmice, pokazali smo se u pravom svetlu, a to je bila velika odskočna daska za sve igrače i za sam klub. Mi smo kao autsajderi uzeli tri boda što nije mala stvar.
Da li pratite utakmice Partizana i u kojoj meri?
– Ja sam od malena navijač Partizana i uvek kada imam priliku dođem na stadion da pogledam utakmicu i svim srcem im želim sve najbolje. Uvek se radujem njegovim uspesima i drago mi je što su prvi i želim im svim srcem da tako nastave i uzmu titulu.
Rođeni brat Vam je igrao za večitog rivala, a kasnije je bio i sportski direktor. Da li je bilo određenih čarki između vas dvojice?
– Bilo je uvek čarki, ali sve kroz šalu što je potpuno normalno. On je otišao u jedan klub koji je njemu drag, ja sam otišao u klub koji je meni drag, napravili smo obojica karijere i bili smo zadovoljni što smo igrali za voljene klubove.
Nemate puno odigranih utakmica za reprezentaciju. Da li žalite zbog toga?
– Sigurno da postoji žal, nemam razloga da to krijem. Ne volim da pričam o sebi i kakav sam igrač bio, sigurno je bilo igrača koji su bili bolji i napravili veće karijere, što svakome želim u karijeri. Ja sam u periodu od 1998. do 2000. kao vezni igrač dao oko 60 golova u prvenstvu Srbije, a nisam bio pozivan u reprezentaciju. Saša Ilić je imao sličan učinak kao i ja, pa isto nije dobijao poziv. Možda grešim, ali ne pamtim da je neko to uradio u srpskom fudbalu posle nas. U tom trenutku se drugačije radilo u Fudbalskom savezu i mladi igrači su jako teško dobijali šansu, a dolazili su uvek isti igrači. Nisam imao nekog menadžera koji bi možda mogao da me pogura ka reprezentaciji, pošto sam uglavnom radio sam kao igrač, a tako je i sada kada sam trener. Mislim da sam zaslužio da imam više nastupa u tom periodu, ali to je sada iza nas i život ide dalje.
Reprezentacija se plasirala na Svetsko prvenstvo. Evidentna je promena dolaskom Piksija na mesto selektora, kako Vi gledate na sve to?
– Ogroman uspeh. Sigurno je selektor jedan od najzaslužnijih za to. Igraju dobar i ofanzivan fudbal. Bili su dominantni u odnosu na Portugal, što uopšte nije lako. Uvek treba igrače izdvojiti kao najzaslužnije kada se postigne takav uspeh, a kada se desi obrnuto uvek će trener biti na udaru, što je u neku ruku logično. Piksi je napravio ogroman pomak, imali su veru i način na koji će da odu i uspeli su u tome. Želim im sve najbolje u Kataru.
Kako komentarišete Mitrovićevu fantastičnu sezonu i koliko je lako, ili teško, doći do takvog rekorda?
– To je jako teška liga. Mitrović je možda najbolji špic u Čempionšipu u poslednjih 20 godina, pošto nisam toliko pratio dok nisam otišao tamo. Ima fenomenalne karakteristike za tu ligu. Kada te Englezi hvale i stave u specifičnu grupu onda je svima jasno šta on pravi tamo.
Kroz Vašu sliku, kako bi ocenili Dušana Tadića?
– Mislim da je on najkreativniji srpski fudbaler kojeg ja znam. On je pravio razliku u Ligi šampiona sa mladim igračima oko sebe. Ja uvek kažem da je on sam pobedio Real Madrid u Španiji. Ne sećam se nekog našeg igrača u poslednjih 30 ili 40 godina da je to uradio kao što je on uspeo.
Da li sebe vidite u nekom trenutku na klupi Partizana?
– Partizan ima fenomenalnog trenera i on zna u dušu taj klub. Vidi se njegov potpis. Treba da ostane što duže u klubu i ja kao navijač lično želim to.
Za kraj, u kojoj ligi i državi bi voleli da radite u budućnosti?
– Kada bih mogao da biram sigurno bih se opet vratio u Čempionšip, naravno, ne u istu ekipu. Primera, Serija A i Premijer liga su fenomenalne lige, ali treba biti realan i znati gde ti je mesto. Postoje i druge lige koje su jake, kao što su turska i ruska. Nikada ne znaš gde može da se otvori mesto, slobodan sam i želja mi je da počnem što pre da radim.
Originalni članak i foto na Objektiv.rs
