Danas bi to bila vest iz kategorije senzacionalnih. A u drugoj polovini 90-ih, kad su naši fudbaleri imali „ime i prezime“, bili poštovani u svetskim okvirima i predstavljali nosioce igre u klubovima od klase i pedigrea, tako nešto bi se podvelo pod status normalnog, očekivanog.
Da Miroslav Đukić zaigra za Barselonu.
Bio je to onaj period kad je Dejan Savićević nosio Milan, Predrag Mijatović bio uzdanica Reala, Siniša Mihajlović ispaljivao bombe u dresu Lacija, Ljubinko Drulović se driblinzima uselio u srca navijača Porta, Vladimir Jugović i Zoran Mirković bili toliko ubedljivi da ih je zvao Juventus u koji će malo kasnije preći i Darko Kovačević, a Dejan Stanković i Perica Ognjenović direktno iz naše lige poptisali za u to vreme moćni Lacio i uvek veliki Real…
Tih godina Deportivo iz La Korunje bio je zverka u španskom fudbalu, opravdano dobio nadimak Super Depor, borio se za trofeje, čak bi i pokorio Primeru da baš Miroslav Đukić nije promašio jedanaesterac protiv Valensije maja 1994, praktično uručivši trofej u ruke Barseloni. Istoj onoj Barseloni koja ga je narednog leta označila metom u prelaznom roku. A njegovo ima podvukao ni manje, ni više, nego Johan Krojf, tadašnji trener katalonskog giganta.
„Krojf je hteo da me dovede u Barselonu kad sam imao 29 godine i bio u naponu snage“, otkrio je u prazničnom intervjuu MOZZART Sportu aktuelni trener Partizana.
Holandski vizionar, sposoban da iz korena promeni fudbal, video je u Srbinu modernog defanzivca.
„Krojf je, kao trener, voleo igrače kakav sam ja bio: sposobne da iznesu loptu iz poslednje linije, započnu akciju, budu mirni, da znaju da čuvaju i prostor i protivnika“.
Barsa je imala i jak tim i novac, ali…
„Deportivo nije hteo da čuje za prodaju. Čelnike mog tadašnjeg kluba nisu zanimali čak ni uslovi. Ništa. Jednostavno nisu hteli da me puste. Nisu mi dozvolili. Iako se sve dešavalo samo godinu posle promašenog penala i izgubljene titule. Ostao sam na Rijazoru još sezonu i tek onda, kao slobodan igrač, potpisao za Valensiju“.
Umesto ugovora sa Barselonom, Miroslavu Đukiću je za uspomenu ostalo saznanje da je našao mesto u autobiografiji Johana Krojfa, u kojoj jedan od najvećih igrača svih imena bira 14 – po broju dresa koji ga je proslavio – idealnih za njegov tim. I pominje čoveka iz Štitara.
„Nisam mogao da završim ovaj izbor bez nekog iz Deportiva sa Bebetom, Maurom Silvom, Franom i ostalim. Jedan od njih je Đukić. Ne znam da li je Srbin, Hrvat ili Bosanac. Za mene je to sve isto. Ja ih sve zovem Jugoslovenima. Jugosloveni su klasa u kolektivnim sportovima. Kao pojedinci se dosta razlikuju, ali kao grupa su nešto drugo. Imaju poseban mentalitet, sjajnu tehniku, čine stvari lakšima. Vide drugačije neke situacije na terenu i čine ih još jednostavnijima. Imaju kliker da rešavaju probleme i da u trenutku improvizuju. Đukić ima sve to pomenuto što ga čini fudbalerom kojeg bi svako poželeo“, piše najbolji evropski igrač svih vremena u autobiografiji iz 1993. naslovljenoj„Johan Krojf: Moji fudbaleri i ja“.
Sad već 52-godišnji Đukić odgovara kao da je to svakodnevna stvar:
„Pročitao sam da me je Krojf pomenuo. Knjigu ne posedujem. Jedino sam taj deo negde pročitao. Ako vas Krojf kao igrača želi, kasnije o vama piše, lepo i pohvalno, onda je to vrhunska stvar“.
„ZIDANES“ VS „PAVONES“
„Vrhunska“ je i odrednica povezana za igrače s početka teksta. U klubovima su bili dominantni, ovdašnja javnost je s pravom od njih očekivala da naprave nešto veliko i u reprezentaciji. Imali su dve prilike: Mundijal u Francuskoj 1998. i Prvenstvo Evrope 2000. Oba puta smo završavali učešće odmah po izlasku iz grupe, na prvoj stepenici eliminacione faze. Neko će reći zato što je nedostajala čvrsta selektorska ruka, najpreSlobodana Santrača, kasnije Vujadina Boškova.
Đukić smatra drugačije. Otkriva da je krivica i do samih igrača, zvezda nespremnih da progutaju ego zarad uspeha državnog tima.
„Ne bih rekao da reprezentacija nije bila dobro vođena. Kad selektor dobije posao onda nema mnogo vremena da radi na uigravanju ekipe. Plus, svako od nas dolazio je u reprezentaciju s posebnim navikama i mentalitetom. Nije lako bilo ni Santraču, ni Boškovu, da ujedine naše glave u celinu i naprave tim. A mi stižemo na okupljanja puni sebe, visoko ceneći ono što radimo u inostranstvu, pa sad ti kao trener treba da kažeš „ja hoću da ti radiš za ekipu, da trčiš, zatvaraš ovoga…“ Toga nije bilo. Nedostajala nam je ravnoteža između majstora i trkača. Ako imate previše Zidana u ekipi to nije dobro“.
Oba puta na velikim takmičenjima reprezentaciji Jugoslavije glave je došla Holandija. U Tuluzu verovatno još odzvanja prečka posle jedanaesterca Predraga Mijatovića, a svima nam i dalje crvene uši posle šest komada u Roterdamu.
„Platili smo cenu onoga što se u španskoj fudbalskoj javnosti svojevremeno podvodilo pod polemiku: „zidanes“ VS „pavones“. Svi znamo kakav je igrač bio Zizu, dok je Pavon bio centarhalf, trkač, radnik, a ne majstor. Ako imate previše majstora kakav je bio Zidan onda nemate takmičarsku ekipu i njeni nedostaci će se odraziti na rezultate. Nekad je poželjnije imati tim, a ne previše znalaca. Zato ne krivim selektore što nisu uspeli da za kratko vreme naprave rezultat. Još ako nekog ostavite van tima ili izostavite sa spiska, suočavate se sa pritiskom javnosti. A trpeli su ogromne pritiske, verujte mi. Ne bih baš njih krivio. Bar ne samo njih. I ne previše“.
Kriv je i naš balkanski mentalitet.
„Trebalo je sami, mi igrači, da stvorimo grupu sposobnu da se takmiči. Nismo uspeli. Bili smo skup velikih individualaca, pobeđivali ekipe slične nama, a kad bismo naišli na sistem, organizovanu selekciju – pucali bismo! Ako imate samo talenat nemate šta da tražite“.
SANDUČE, SEĆANJA I „ĐUKIĆU, ODLAZI“
Mijat, Dejo, Juga, Siniša, Drula… Ko je najbolji igrač vaše generacije?
„Nisam vam od onih što žive od sećanja. Spakovao sam ih u sanduče, zatvorio i krenuo napred. Moja deca čak i znaju moje utakmice. U stvari, znaju, zato što su čeprkali po albumima i tražili video kasete da se uvere kako je igrao njihov otac, ali nisam od ljudi koji će se vratiti u prošlost i zapodenuti priču: „e, kad sam ja…“ Zato nemam prevelika sećanja na igračku karijeru“.
Apsolutno ga razumemo. Pogotovo što je reč o čoveku koga je, u fudbalskom smislu, udario brzi voz. Više puta. Jednom kad je promašio penal za titulu Deportiva i preostala dva kad je sa Valensijom gubio finala Lige šampiona (od Reala i Bajerna). Strašni su to udarci. Ne može svako ni da ih podnese.
Iako nije uzeo “ušati pehar” dobio je toliku mentalnu snagu da danas, u trenerskom poslu, ništa ne može da ga tangira, jer je prošao daleko stresnije situacije od ovih u Partizanu.
„To mi govori o snazi kakvu posedujem. Dosta velikih udaraca sam pretrpeo. I posle svakog ustajao. Posle izgubljenih finala i promašenog penala očvrsnuo sam kao čovek. Kažu ljudi „čekaj, izgubio si dva finala sa Valensijom“, a ja malo razmislim i zapitam se: „kad će Valensija sledeći put doći u poziciju da se bori za trofej Lige šampiona“. Tad shvatite da ste ostvarili veliki uspeh. Imao sam dosta sličnih trenutaka, unutrašnja snaga i mir su me ojačali. To mi služi i ovde, kad mi viču „Đukiću, odlazi“ da istrajem i da u sledeću utakmicu uđem jači, uvereniji da ću je dobiti“.
Iako uverava da je poraze „spakovao u sanduče“, odatle je izvukao jedan detalj iz Pariza 2000.
„Gola Reala se perfektno sećam. Bio je korner za nas. Sevnula je kontra, trčim nazad i vidim da stižem, jer Farinos na ivici šesnaesterca gubi loptu i Raul ide sam na gol. Uspevam da ga stignem, očekujem da desnom nogom šutne u bliži ugao i zatvaram ga, ali… Odlučuje da gađa suprotni, dalji ugao, gde ne mogu da je stignem. Lopta ulazi u gol, a ja u mrežu“, kaže Đukić povodom jedne od upečatljivijih fotografija sa finala u Sen Deniju.
NEMAM TROFEJ, ALI ZNAM DA POPRAVIM IGRAČA
Šibali su Miroslava Đukića vetovi i s početka trenerske karijere. UEFA je 2007. izbacila Partizan iz kvalifikacija za Ligu Evrope, ostavivši otvorenim pitanjem dokle je mogla generacija sa Moreirom, Dijarom, Žukom, Tošićem, dok je mesec dana ranije poklekao u finalu EP za mlade reprezentacije, predvodivši Srbiju protiv Holandije.
Rezultatski smo poraženi (1:4), ali ako se zagrebe ispod površine ispalo je da smo dobili više igrača od Lala. Kod njih je pristojnu karijeru napravio samo Rajan Babel, ostali poput Rojstona Drentea, Otmana Bakala, Madura Hedvigsa su se izgubili, dok smo mi dobili Branislava Ivanovića i Aleksandra Kolarova za deset godina u A selekciji, a vrlo pohvalne karijere napravili su Zoran Tošić, Duško Tošić, Antonio Rukavina…
„Više sam trener stavralac nego osvajač. Nemam još trofej, ali pravim igrače. Entuzijasta sam, imam viziju fudbala, volim da ekipa oseti moj pečat. Da igra, da zna kako napada i kako se brani, da dominira… Najviše volim da pružim šansu mladima, reč je o zahvalnim ljudima, punim života, željnim uspeha, vernima… Žele da se dokažu i vraćaju to poverenje. Izuzetno su zahvalni. Danas kad se sretnemo imamo vrhunski odnos. Pokušavao sam da budem korektan prema svima, nemoguće je da svi budu zadovoljni, niti sam ja najpametniji, možda nisam ni sposoban da iskoristim sve njihove vrednosti, međutim, i tad i sad, moja obaveza je bila da im pružim šansu. To je i ljudski i profesionalno“.
Sami ste pomenuli da nemate trofej za deset godina bavljenja trenerskim poslom. Da li vas to brine i hoćete li ga osvojiti u maju?
„Borićemo se. Sve ćemo učiniti da uzmemo titulu, ali me to ne mori. Ne uznemirava me. Živim dan za danom. Kad vidim pečat na ekipi, da je moj igrač napravio veliku karijeru ili da sam ga ja popravio – puno mi je srce. Na primer, raduje me kad primetim kod Tonija Rukavine da su u njegovoj igri usađeni moji koncepti. Ili, dođe mi u Valjadolid Mikel Balenzijagaa, koji u to vreme nije igrao za Bilbao, ja ga obučim i on preraste u vrhunskog levog beka. Svaki put kad vidim Nemu Miletića da je pročitao moj signal… Ma, sjajno se osećam. Živim da vidim da je moj igrač bolji nego kad sam ga uzeo pod svoje“.
Nije prošlo kod svih.
„E, kad si već pomenuo Drentea… Da ti objasnim šta je bilo. Ma, dečko problematičan od prvog dana kad sam došao u Erkules. Pokušavao sam da ga ubacim u disciplinu grupe. Neverovatno. Fudbalski – veliki kvalitet, ali nijednog trenutka nije želeo da se disciplinuje, da radi“.
U intervjuu za Marku vas je pomenuo u negativnom kontekstu, rekavši „jedino je brinuo da uđe u svlačionici i pokaže nam trbušnjake“.
„Ma, daleko od toga da sam ulazio u svlačionicu, skidao se i pokazivao svim igračima svoje telo. Samo sam jednom pokazao trbušnjake Drenteu. Poenta je bila da mu stavim do znanja kako mora da radi na sebi, da bude profesionalac. Kažem mu „pogledaj mene kako izgledam, a imam 45 godina“. Nisam hteo da se hvalim, nego da mu pokažem da mora da radi, kako bi napravio karijeru. Pogrešno je shvatio. Kasnije nije hteo ili nije mogao u glavi da iznese sve to. On je jedan od tih koji je imao koliko hoćeš smrtnih slučajeva, često je odsustvovao sa treninga“.
O BABAMA, STRIČEVIMA, MENADŽERIMA…
Možda nekom izgleda kao čovek blage naravi, međutim, Miroslav Đukić i te kako ume da udari šakom o sto (i doslovno, jer je ruku polomio udarcem o tablu posle poraza od Napretka). Na primer, leta 2007. je na opšte iznenađenje javnosti eliminisao iz ekipeAlberta Nađa i Ivicu Kralja, zato navijači u susret još jednom prelaznom roku očekuju od njega da napravi čistku i reši se igrača koji mu ne mogu pomoći.
„Nemam problem da nekom kažem da nije za Partizan. Ostaću veran svojim principima. Radio sam i tad za dobro Paritzana i opet ću. Nemam ovde ni baba, ni stričeva. Imam samo svetinju zvanu – Partizan. Sve što činim je za dobro klub. Ne može meni neko da kaže „vidi, Đuka, moramo ovog da guramo“. Možemo da ga guramo pod dva uslova: ako je mladi igrač i bolji od ostalih iz ekipe ili ako je to interes kluba. U oba slučlaja to moram da vidim. Da doživim. Ne može niko da mi stavi Đoleta Jovanovića u prvi tim ako ga ne vidim. Da ne bude zabune, vidim ga, jer je talentovan i projektovan za velike domete. A da mi gurate nekog ko nema kvalitet – e, to ne može. Kod mene ne postoje šeme. Moram da budem pošten. Prema sebi i igračima“.
Na ovom mestu, na kraju razgovora, samo po sebi nametnulo se pitanje kakav odnos ima sa menadžerima.
„Ovde su ljudima usta puna priča da menadžeri guraju ovoga ili onoga. A meni nijedan nije prišao da mi kaže: „Đuka, guraj mi ovog“. Ne prilaze zato što znaju kako funkcionišem. Nisu ni pokušali, svesni da ne bi prošli. Zato od Partizana pokušavam da stvorim ekipu koja će igrati dobro ne samo u srpskim, nego i u evropskim razmerama. Da imamo prepoznatljiv sistem, bez uticaja sa strane“, uverava Miroslav Đukić.
(GRAFIKA: Predrag Dučić/MOZZART Sport, FOTO: Action images, Star sport, MN Press)
