Teren „Andrija Delibašić” je svečano otvoren, internat se opet najavljuje, krsna slava je obeležena — a Partizan u nedelju u 17 časova dočekuje Novi Pazar sa 11. mesta na tabeli. Nije sporno šta se radi, nego kada se radi. Posle 50ak godina praćenja Humske, naučio sam da dobre vesti traže pravu pozornicu, a ovaj trenutak jednostavno nije ta pozornica. Dok se prvi tim, na današnji dan, bori za opstanak, svečanosti oko bilo čega izvan terena deluju kao da neko u klubu ne gleda tu istu tabelu koju gleda navijač od Subotice do Vranja.
Zašto Partizan slavi dok tabela izgleda poražavajuće
Da bi se razumela nelagodnost oko ovonedeljnih svečanosti, dovoljno je pogledati stanje. Parni valjak je 11. u Mozzart Bet Superligi, ima svega dve pobede, izgubio je od Crvene zvezde i Vojvodine, i ispao je iz Evrope pre nego što je stigao da namiriše grupnu fazu Lige konferencije. Kad si četvrti otpozadi — da budem brutalno jasan — zaključaš se u kuću i ne izlaziš na ulicu. Od sramote. Kad otvaraš teren, sečeš vrpce i obeležavaš 81. rođendan dok si tu gde si, poruka koja stiže do tribine nije „napredujemo”. Poruka je: „nije nas naročito briga kako nam ide.”
Partizanov teren „Andrija Delibašić” zaslužuje bolji trenutak
Da se razumemo: sam potez je za pohvalu. Negovanje sećanja na Delibašića je ljudski i fudbalski ispravno, mlađim generacijama trebaju bolji uslovi, a prvom timu i Teleoptiku treba teren na koji mogu da se povuku kad glavni traži predah. Svaki Grobar bi, u normalnim okolnostima, podigao obe ruke uvis. Ali lepe vesti funkcionišu kao čičak — hvataju se jedna za drugu samo kad postoji nešto za šta mogu da se zakače. Da je Partizan prvo pobedio Novi Pazar, pa onda otvorio teren — priča bi bila sasvim drugačija. Ovako, sve ostaje negde između zvaničnog saopštenja i opšte tišine.
Internat kao večita bajka svake Partizanove uprave
I usred svega — opet dolazi internat. Od Ivana Ćurkovića, preko kratkog mandata Tomislava Karadžića, pa kroz dane Dragana Đurića, Zorana Popovića i Milorada Vučelića, navijač Partizana sluša istu priču. Dve decenije obećanja, nijedna cigla uzidana. Rasim Ljajić je sada nagovestio da je ovog puta ozbiljno — i, iskreno, voleo bih da mu verujem. Ali verujem tek kad vidim temelje. Dotle, svaka najava internata u sedmici kad je tim 11. deluje kao pokušaj da se razgovor skrene sa onoga što jeste na ono što bi, možda, moglo da bude. A taj trik Grobari znaju napamet.
Šta je stara škola Partizana znala o ćutanju i radu
Saša Ilić i Ljubiša Ranković su obojica proveli dovoljno godina u Humskoj da pamte vreme kad su, posle poraza u derbijima ili eliminacije iz Evrope, svi crno-beli ulazili u neku vrstu izgnanstva. Ćutali su. Nisu boli oči navijačima. Tražili su u sebi način da ih razvesele kad za to dođe vreme. Vremena su se promenila, i to je u redu — ali samo donekle. Ćutanje posle poraza nije bilo kazna, bio je to kodeks. Partizan je bio klub koji je slavio tek kad zasluži. Danas slavlje stiže pre učinka, i upravo zato je sve manje zarazno.
Novi Pazar kao prva stepenica Partizanovog puta nazad
I zato — koliko god ovaj tekst zvuči oporo — nadam se da u nedelju u 17 časova krene nešto drugačije. Nadam se da je trosedmična reprezentativna pauza stvarno bila Iliću dovoljna da posloži ekipu, pronađe red u glavama igrača i ponudi fudbal zbog kojeg se vredi vraćati pred ekran ili na stadion. Ne tražim poeziju — tražim pobedu nad Novim Pazarom, pa onda još jednu, pa onda još jednu. Pet pobeda u nizu, pa ćemo o internatu. Pet pobeda u nizu, pa ćemo o Delibašićevom terenu. Pet pobeda u nizu, pa ćemo o svemu. Bez toga, sve ostalo je šum.
Pitanje koje mi se vrti u glavi otkako je sreda prošla jeste jednostavno: da li neko u Humskoj uopšte oseća taj raskorak između tabele i teferiča, ili se interno veruje da je sve u redu? Vi koji vidite ljude u klubu, slušate šta se tamo priča — recite mi, grešim li u čitanju atmosfere? Ili je stvarno tako da uprava i navijač ove sedmice gledaju dva različita Partizana, i samo jedan od njih mora da izađe iz kuće u nedelju?
