Ostavke Ljajića, Lazovića, Petrovića i Ilića nisu čin odgovornosti — one su kapitulacija. Odgovornost bi bila da ostavku podneseš SA imenom naslednika i planom tranzicije. Ovo što gledamo je četvorica ljudi koji spuštaju ključeve na sto praznog stana i odlaze, dok mi navijači stojimo napolju i pitamo se — a ko sad?
Prošao sam kroz više Partizanovih upravljačkih kriza nego što mogu da izbrojim. Poslednje – Vazura era, tranzicija ka Mijailoviću, dolazak Ljajića koji je trebao da bude “spas iz politike”… svaka kriza je bila haotična, svaka je nosila strah, ali u svakoj je postojao BAR NEKO ko diže ruku. Ovoga puta — tišina, muk. I ta tišina me plaši više od bilo čega što sam pročitao u saopštenju iz Humske.
Šta zapravo znači ova ostavka uprave Partizana
Pročitao sam saopštenje tri puta. Tražio sam da nađem plan. Nisam ga našao.
Uprava kaže: “Podnećemo ostavke posle Hetafea, bez obzira na rezultat.” U redu. Moralno korektno. Ali sledeća rečenica trebala je da bude — “predlažemo sledeće ime za mandatara Skupštine” ili “obezbedili smo prelaznog čoveka koji preuzima operativu do izbora”. Umesto toga, dobijamo: “Skupština će biti između 21. i 25. septembra.”
To nije plan. To je odbrojavanje.
Skupština za mesec dana, bez javno poznatih kandidata, bez projekta, bez čoveka koji nosi ideju — to je politički vakuum, ne rešenje. A prirodu vakuuma znamo: nešto ga uvek popuni. Pitanje je samo — ŠTA.
Zašto odlazak Saše Ilića boli drugačije od uprave
Sa upravom sam završio odavno. Rezultati su govorili sve što treba da se kaže. Ali Ilić… Ilić je drugačija priča.
Čovek koji je kao igrač bio simbol kluba dve decenije, koji je pristao da preuzme klupu u trenutku kada je svako iole racionalan bežao od te stolice — sada odlazi jer je sistem oko njega otkazao. Prihvatio je da vodi ekipu protiv Hetafea “iz osećaja odgovornosti prema Partizanu”. Ta rečenica iz saopštenja je najiskrenija stvar koju je klub objavio u poslednjih godinu dana, i istovremeno najtužnija.
Jer to znači da je čovek koji odlazi imao više odgovornosti nego oni koji su ga dovodili u nemoguću poziciju.
Ko su zapravo pobednici ovog haosa u Partizanu
Ovo je deo koji me najviše muči. I moram da ga kažem naglas.
Postoje ljudi — i unutar sistema i van njega — koji godinama rade na tome da Partizan bude oslabljen, dezorijentisan, bez lidera. Neki iz interesa. Neki iz sujete. Neki iz razloga koje ni sami više ne pamte. Danas, kada gledam Topčidersko brdo bez uprave, bez trenera, bez sportskog direktora i sa Skupštinom koja se saziva bez imena kandidata — moram da priznam:
Očigledno je da su uspeli.
Ne kažem da su Ljajić i ekipa bili žrtve zavere. Kažem nešto gore — kažem da su bili nedorasli zadatku, i da su svojim odlaskom bez plana samo završili posao koji su drugi počeli. Nema veće pobede za nekog ko želi da vidi Partizan slabim od dana kada klub ostaje bez svih instanci odlučivanja u istoj nedelji.
Šta može da spasi Partizan iz ovog slobodnog pada
Ovde bih voleo da napišem plan. Nemam ga.
Imam pitanja:
- Ko su realni kandidati za novu upravu koji imaju i kapital i pamet i STOMAK za ovo?
- Da li postoji makar jedan trener sa autoritetom koji bi sada preuzeo tim usred sezone, bez znanja ko će biti njegov šef?
- Kako se održava kontinuitet u sportskom smislu kada niko ne zna ko donosi odluke naredna dva meseca?
- Šta se dešava sa transferima, sa ugovorima igrača, sa svakodnevnim funkcionisanjem kluba u ovom limbu?
Saopštenje kaže “biće obezbeđeno nesmetano funkcionisanje FK Partizan, u skladu sa Statutom Kluba”. Statut je papir. Klub vode ljudi. A ljudi koji vode odlaze za sedam dana.
Za utakmicu protiv Hetafea — jedno poslednje pitanje
Uprava traži od nas da budemo uz ekipu protiv Hetafea. I bićemo. Ja ću biti. Neću da lažem — sedeću i navijaću kao da sve zavisi od tih 90 minuta, iako znam da ne zavisi. Jer to je jedina stvar koja mi je ostala kao navijaču: da budem tu čak i kad oni koji vode klub više neće da budu.
Ali ono što najviše boli je saznanje da posle utakmice protiv Hetafea — bez obzira na rezultat — vraćamo se u istu prazninu. Pobeda ništa ne rešava. Poraz ništa ne pogoršava. Odluke su donete pre prve zvižduka.
Umesto zaključka — pitanje na koje nemam odgovor
Vraćam se stalno na jednu stvar koju ne mogu da razrešim: da li je gore imati lošu upravu koja pravi loše odluke, ili nemati NIKOGA ko donosi odluke uopšte? Prvo je bolno. Drugo je opasno. A mi smo, čini mi se, izabrali drugo.
