LIČNI STAV: Partizanove tribine dobijaju imena Vujoševića i Dalipagića — zašto ovo kasni?

Odluka Ostoje Mijailovića da dve centralne tribine u Areni ponesu imena Duška Vujoševića i Dražena Dalipagića je ispravna, i to treba reći odmah. Ali je i zakasnela na način koji ne mogu da progutam bez komentara, jer se dobar deo ovakvih gestova u Partizanu poslednjih godina svodi na isto — sećamo se ljudi tek kad prestanu da nam smetaju svojim postojanjem. Ovo nije proslava. Ovo je naknadna pamet upakovana u ceremonijalnu formu, i pravda prema Praji i Dušku zahteva da to imenujemo pravim rečima.

Zašto Partizanova odluka o tribinama stiže prekasno

Duško Vujošević nije umro nepoznat klubu. On je poslednje godine života proveo u tihom razlazu sa Partizanom kome je dao pola veka — kao mlad igrač u pokušaju, kao trener, kao trofejni graditelj generacija. Ne treba mi zvanično saopštenje da bih znao kako je to izgledalo — dovoljno je bilo pratiti ko je u kojoj loži sedeo, ko je pozivan na proslave, a ko je gledao klub sa strane kao stranac.

Sada mu pravimo tribinu. Sada je “deo identiteta koji čuvamo i prenosimo budućim generacijama”. A gde smo bili prošle godine? Pretprošle? Kada je Duško još uvek mogao da uđe u tu istu Arenu, sedne u tu istu tribinu, i vidi da mu klub odaje počast dok je živ da to čuje?

To je razlika između pijeteta i marketinga. Pijetet košta dok je čovek živ. Marketing je jeftin i ide na Instagram objavu posle sahrane.

Šta imenovanje Partizan tribina zaista znači

Nemojte me pogrešno razumeti — mislim da tribina treba da nosi Duškovo ime. I Prajino. Obojica su zaslužili više nego što im klub ikada može vratiti. Dalipagić je najbolji strelac u istoriji Partizana i jedan od najboljih evropskih košarkaša svih vremena. Duško je najtrofejniji trener kojeg smo imali. Njihova imena na tribinama Arene su minimum onoga što im dugujemo.

Ali gest ima težinu samo ako razumemo šta govori o nama.

A govori sledeće: potrebna nam je smrt da bismo priznali veličinu. Potrebno je da nas neko napusti da bismo razumeli šta smo imali. To nije Grobarska osobenost — to je ljudska slabost — ali kod Duška je posebno bolna jer nije bilo pitanje zaborava. Bilo je pitanje aktivnog udaljavanja koje smo svi videli i mahom ćutali.

Partizan i navika da cenimo legende posle vremena

Posle 50 godina praćenja ovog kluba, naučio sam da prepoznam obrazac. Legende se rastavljaju za života — kroz svađe, kroz uprave koje ih guraju u stranu, kroz medijske ratove i tračeve — a onda se sastavljaju posle smrti kroz komemoracije, tribine, bronzane biste. Vidjao sam to sa igračima, sa trenerima, sa funkcionerima. Ne samo u Partizanu. Ali kod nas boli više jer volimo da se tučemo u grudi kako smo “porodica”.

Porodica ne čeka da neko umre da bi rekla da ga voli.

Sećam se Duškovih utakmica iz vremena kad Pionir nije mogao da primi sve koji su hteli da uđu. Sećam se sezona u kojima je Duško bukvalno gradio evropsku košarku sa igračima koje niko drugi nije hteo. Ta sećanja ne trebaju tribinu da postoje — postoje jer je čovek radio nešto stvarno.

Praja je druga priča. Sa njim odnos kluba je ipak bio topliji — koliko god razumem da je i on povremeno gutao stvari koje nije trebalo — ali i njegovo ime na tribini otvara isto pitanje: zašto tek sad?

Šta bi bila prava počast Partizanovim legendama

Odluka je doneta, tribine će nositi imena, i to je dobro. Ali ako Mijailović i uprava zaista žele da ovo znači nešto više od PR poteza, onda ovo mora biti početak drugačijeg odnosa prema živim legendama kluba. Postoje ljudi koji su danas među nama, koji su dali Partizanu decenije, koji zaslužuju da čuju “hvala” dok mogu da odgovore.

Da li će se to dogoditi? Ne znam. Iskustvo me uči da ne. Ali bih voleo da grešim.

Za sada, tribina Duško Vujošević i tribina Dražen Dalipagić stoje kao spomenici — a spomenici, po definiciji, dolaze kad je već kasno.

Zaključak — pitanje koje ostaje otvoreno

Nešto me u ovoj priči neće da pusti, i nisam siguran da li je to samo moja gorčina ili nešto šire. Da li je moguće da klub istinski voli svoje legende, ili je odnos uvek transakcioni — vole nas dok pobeđujemo, zaborave nas kad odemo, sete nas se kad umremo? Navijači koji su bliži klubu od mene možda vide topliju sliku i voleo bih da je čujem. Jer meni, sa 50 godina praćenja iza sebe, ova tribina zvuči lepo — i istovremeno tužno. A ne bi trebalo da bude oboje.

I za kraj opet ono što obuzima mnoge Grobare: Ako je DULE bio naš GENERAL, nisam baš siguran da smo mu za života bili dostojna vojska