LIČNI STAV: Partizan i Saša Ilić — jutro posle, kada je najlakše pljunuti

Piše: Volimpartizan.rs

Saša Ilić je trener bez trenerskog iskustva i pravi greške koje se vide golim okom — o tome nema smisla lagati sebe. Ali između priznanja da neko nije savršen i pljuvačine kakvu čitam jutros po komentarima — “alkoholičar”, “dunster”, “neznalica”, “promašena odluka” — postoji ambis u koji sam odbio da upadnem još pre nego što je meč završen. Ovo je Partizan kada je najteže, i baš sada mi je važno da napišem gde stojim.

Ko je Saša Ilić za Partizan, pre nego što bude bilo šta drugo

Pre nego što je bio trener sa kojim se sada svađamo, Saša Ilić je bio — i ostao — Grobarčina do koske. Rekorder kluba. Igračka legenda čije se ime izgovara u istom dahu sa najvećima koje smo imali. Čovek koji je odigrao stotine utakmica u ovom dresu, koji je znao šta znači igrati za Partizan kada je bilo lako i kada nije bilo.

I sada, kad je došao na klupu — nije došao po pare. Nije došao po ugovor koji će mu obezbediti penziju. Došao je jer je hteo da pomogne, i jer je hteo da raste kao trener uz klub koji voli. To možda nije dovoljno da bude dobar trener, ali jeste dovoljno da bude tretiran kao čovek koji zaslužuje da radi u miru bar dok mu ne prestane strpljenje ili dok uprava ne kaže drugačije.

Posle pedeset godina praćenja ovog kluba, razvijete oko za razliku između čoveka koji je tu radi Partizana i čoveka koji je tu radi sebe. Ilić je u prvoj kategoriji. Toliko o “promašenoj odluci”.

Šta Partizan zaista jeste u ovom trenutku

Da razgovaramo iskreno o materijalu s kojim Ilić radi, jer bez tog razgovora sve ostalo je fikcija.

Segment	Realnost
Levi bek	Godinama bez krštenog rešenja, bez adekvatne zamene
Štoperi	Kale se za prodaju, ne za dugoročnu stabilnost
Pojačanja	Pozajmice i “dođem ti” rešenja
Kontekst	Klub udaran i sabotiran sa svih strana
Okruženje	FSS, sudijska komisija, mafijaška sprega po vrhovima klubova

Neka mi neko objasni koji trener u ovakvim uslovima pravi čudo. Neka mi neko kaže ime. Gospod Bog može da sedne na klupu Partizana i ništa se neće promeniti dok je ovakve države, ovakvog sistema, ovakvog fudbala u Srbiji. To nije opravdanje za Ilića — to je kontekst bez kog je svaka kritika prazna vika.

Zašto Sašu Ilića treba pustiti da radi

Ilić ima milion mana, kao što ih ima i tim koji vodi. Ali svestan svega što se nadvilo nad ovim klubom, ja bih ga lično pustio da radi — makar bio treći, peti, jedanaesti na tabeli. Pustio bih ga da veruje u princip da golmane bira trener golmana. Pustio bih ga da nepostojećeg levog beka pri povredi menja još prinudnijim rešenjem, jer ako beka nemaš, nemaš — magija ne postoji. Pustio bih ga da sa štabom bira taktiku prema protivniku i da objašnjava kako s ovim kadrom mora da se radi na psihi, jer momci od početka takmičenja igraju u strahu, grču i konfuziji.

Sve i da grešim u ovome, više verujem Grobarčini na klupi nego onima koji ga sahranjuju u komentarima posle svakog poraza.

Navijačka bolest koju znam napamet

Kapiram i one koji pišu — bes je bes, i ja ga imam. Ali postoji obrazac koji gledam decenijama, i mora da se kaže naglas.

• Ima nas previše koji smo pametniji od Murinja, a kamoli od našeg Saše
• Svi znamo bolje, jače, pametnije — dok ne dođe naš red da uradimo nešto
• Imamo favorite za klupu, za upravu, za sve — do sledećeg razočaranja
• Svakih šest meseci novi krivac, nova žrtva, novo pljuvanje

A momci u svlačionici sve to čitaju. Ne pravite se da ne čitaju — čitaju svaku “konstruktivnu kritiku”, svako omalovažavanje, svaki komentar u kome se neko od nas pravi da je sveznajući. To ne pomaže. To ubija ono malo samopouzdanja što je ostalo.

Puna podrška Iliću i momcima pred revanš

Nisu ovi momci krivi što nose Partizan u najtežim vremenima po klub. Krivi su što nisu bolji nego što jesu — to je jedina njihova stvarna krivica, i za to postoji trening, vreme i strpljenje. Nisu krivi što drugi ne žele, neće i ne mogu da se vrate i pomognu. Nisu krivi što je red došao baš na njih.

Zato u četvrtak — svi na revanš. Ne zato što verujem u čudo, nego zato što tim koji nosi Partizan zaslužuje da čuje kako zvuči puna Humska kada stane uz svoje. Ostalo je stvar terena.

Jedno pitanje koje ne mogu da razrešim

Pitam se stalno jednu stvar i nemam odgovor: gde je granica između navijačkog prava na kritiku i navijačke obaveze da se stane iza kluba kada je najgore? Znam gde je za mene — Ilić i momci su s ove strane linije, uprava i sistem sa one druge. Ali priznajem da razumem i one koji tu liniju povlače drugačije. Recite mi jedno — ko je za vas sada, večeras, pred četvrtak, na strani Partizana? Ako je odgovor iskren, ostalo se lakše razgovara.