Iz našeg ugla: Kad predsednik pere ruke, a legenda nosi teret – Obradović nije problem Partizana!

Posle svega što se dogodilo u Partizanu, posle ostavke Željka Obradovića i emotivnog pražnjenja koje je potreslo klub, predsednik Ostoja Mijailović odlučio je da se oglasi. I – umesto smirivanja situacije – dodatno je produbio jaz između onoga što navijači osećaju i onoga što im se servira kao objašnjenje.

Krenimo redom.

Atmosfera protiv Bajerna nije bila prijatna. To niko ne spori. Ali, kada se kaže da je „ekipa bila ugrožena“, a pritom se zanemari zašto su tribine eksplodirale, onda se preskače suština. Navijači nisu zviždali iz hira. Zviždali su jer su gledali tim bez identiteta, bez energije i – bez odgovora sa klupe i iz uprave. Emocije nisu nastale tog dana. One su se gomilale mesecima.

Priča o „30 miliona privatnih para“ zvuči moćno u medijima, ali u Partizanu novac nikada nije bio dovoljan sam po sebi. Partizan nije Excel tabela. Partizan je sistem, hijerarhija, odgovornost i vizija. A upravo tu nastaje problem. Jer kad predsednik kaže: „Ne mislim da sam ja doprineo tome da budemo 18. na tabeli“, onda se svesno ili nesvesno briše osnovna logika sporta – da uprava bira ljude, a ljudi prave rezultate.

Posebno je indikativna priča o famoznom čarter letu. Da, 400.000 evra je ogroman novac. Ali zašto se o tome govori tek kada je problem eskalirao? Zašto se logistika, planiranje i komunikacija sa trenerom nisu rešavali na vreme? Željko Obradović nije tražio luksuz – tražio je uslove da ekipa funkcioniše u ritmu koji Evroliga zahteva. To je radio svuda gde je pobeđivao. A pobeđivao je svuda.

U tom kontekstu, rečenica da se radi o „dobronamernom nastupu punom emocija“ zapravo umanjuje težinu onoga što je Obradović rekao. Jer on nije govorio iz emocije – govorio je iz iskustva. Iz znanja. Iz brige za klub. I, na kraju, iz odgovornosti koju je jedini javno preuzeo.

Najvažnije: Obradović nije tražio ultimatume. Nije rušio hijerarhiju. Nije uslovljavao. Upravo suprotno – ostao je gospodin do kraja, čak i onda kada je mogao mnogo oštrije. Njegova ostavka nije bila bekstvo, već poslednji pokušaj da zaštiti Partizan od daljeg raspada.

Uprava može da objašnjava, racionalizuje, poziva se na procedure, tendere i budžete. Ali navijači vide jedno: kada je bilo najteže, Željko Obradović je stao ispred kluba. Nije se sakrio iza funkcije. Nije prebacio odgovornost. Nije tražio alibi.

I zato je danas, uprkos tabeli, uprkos rezultatima, uprkos svemu – jasno ko u ovoj priči nosi obraz Partizana.

---

CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE. Piše: Volimpartizan.rs 🖤