LIČNI STAV: Novica Veličković je u pravu, ali Vanji fali sportski bezobrazluk za ovu svlačionicu

Piše: Volimpartizan.rs

Kada Novica Veličković stane u odbranu igrača Partizana, to nije samo obična izjava za podkast, to je lekcija iz odanosti. Njegove reči o Vanji Marinkoviću pogađaju pravo u centar problema sa kojim se suočava današnja publika – olako smo zaboravili kako se čuva svoje. Ipak, iza te apsolutne i opravdane podrške krije se jedan mnogo složeniji problem današnjeg rostera crno-belih koji se ne može rešiti samo aplauzom sa tribina.

Ukratko

• Apel bivšeg kapitena da dvorana mora imati poseban tretman prema domaćim igračima je jedini ispravan stav.
• Povratak Marinkovića iz povrede mora biti ispraćen strpljenjem, bez toksičnosti društvenih mreža.
• Glavni problem ostaje struktura ekipe – Vanji nedostaje ona surova drskost neophodna za disciplinovanje svlačionice kojom dominiraju stranci.

Pravo na grešku i težina Partizanovog dresa

“Vanja je naše dete i to je kraj priče”, rekao je Veličković. I zaista, tu bi logično trebalo da stoji tačka. Marinković je jedan od poslednjih izdanaka prave Partizanove škole koji je dogurao do ovog nivoa košarke. Zato proces njegovog povratka na parket posle povrede mora biti ispraćen maksimalnim razumevanjem, a ne histerijom sa interneta na koju se Novica s pravom gnuša.

Pravo na grešku u Humskoj ili Areni uvek je bilo skupo, ali domaći igrač koji je svestan tog pritiska mora da oseti da mu dvorana čuva leđa. Ako se klub odrekne svojih klinaca na prvi znak krize, onda gubi identitet brže nego što gubi utakmice.

Jaz između generacija i legija stranaca

Veličković je precizno detektovao razliku između vremena kada je desetak domaćih igrača posle treninga išlo na kafu i današnje realnosti u kojoj se neizbežno stvara veliki jaz. To je srž problema sa kojim se Marinković danas suočava.

Današnji Partizan je, silom modernih košarkaških prilika i Evrolige, oslonjen na strance. Mnogi od njih su vrhunski profesionalci, ali retko ko od njih zaista intimno oseća klub. Za većinu je grb trenutni poslodavac, a poraz statistički podatak koji se briše do sledećeg kola, dok je za domaće momke on lični neuspeh. U takvom okruženju, biti kapiten nije samo formalna funkcija prilikom podbacivanja lopte – to je svakodnevna borba za autoritet.

Zašto traka na dresu traži specifičnu drskost

Upravo tu dolazimo do dela gde realnost na parketu prevazilazi dobru nameru. Da bi se moderna legija stranaca držala pod kontrolom, kapiten mora da ima u sebi nešto surovo. Mora da ima onaj sportski bezobrazluk, drskost da podvikne saigraču koji ne trči u odbranu i autoritet koji ne proizilazi samo iz dužine staža u klubu ili ljubavi prema grbu.

Utisak je da Vanji, nažalost, upravo taj element fali. On je pošten momak, ogroman radnik i iskreni vojnik kluba, ali za obuzdavanje svlačionice koja ne razume uvek težinu Partizana, potreban je karakter koji je spreman na konflikt. Nije lako nametnuti se ljudima koji možda već sutra pakuju kofere za sledeću unosnu destinaciju. Za tako nešto, kućno vaspitanje i klupski pedigre često nisu dovoljni, potreban je instinkt uličnog fajtera.

Zato Novičin apel treba shvatiti kao obavezu tribine, a ne kao alibi za stanje na terenu. Vanji Marinkoviću dvorana mora da aplaudira, da ga čeka i podrži, jer je on jedan od retkih koji zaista razume šta taj aplauz znači. Ali, isto tako, ne smemo zatvarati oči pred činjenicom da traka na ruci u današnjoj košarci traži lidera koji ne preza od toga da bude loš momak u svlačionici, kako bi ekipa izgledala dobro na terenu.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11