Miloš Đelmaš (Foto: MaxBet sport)
Večni šarmer i kozer. Kakav na fudbalskom terenu i u igri takav i u životu . Ljudi ga vole zbog vedrine i šala koje su sastavni deo njegove ličnosti. Sa lakoćom je driblao protivnike, još se pamte njegovi lažnjaci po desnoj strani u dresu Partizana, Nice, Hanovera. Tako je bilo juče, a i danas… Pazite kada sedite sa Milošem Đelmašem, zna da zamanjuje rečima, dovede do situacija koje se završavaju smehom.
Sa Partizanom, za koji je igrao devet godina (1978 – 1987), osvojio je tri titule. Nosio je dres sa brojem sedam. U Nici je bio idol navijača koji su ga uvrstili u najbolji tim svih vremena. Lepo zvuči, zar ne?
– Navijači su birali, glasali, nije mala stvar da vas uvrste u tim snova kako su tifozi Nice nazvali ovaj izbor. Pozvali su me da budem gost na prvenstvenom meču sa Monpeljeom. Stadion je bio prepun. Nisam znao o čemu se radi. Mislio sam da je razlog otvaranje novog objekta, a onda su počeli da prozivaju od 1 do 11. Tada je spiker obelodanio da se radi o izboru tima snova Nice ili najboljih 11 u istoriji kluba. Bili su tu i Danijel Bravo, Žan Filip Matio, Robi Langers, naš Nenad Bjeković (9). Sa razglasa su čitali imena, predstavljani igrači uz ovacije sa tribina, a kada su došči do broja sedam i objavili da sam ja u timu snova na ovoj poziciji, srce je zaigralo, naravno – seća se Miloš Đelmaš u intervjuu za MaxBet Sport.
Iz Nice ste 1993 otišli u Nemačku, priča se da su vas novinari obožavali zbog atraktivnih igara u dresu Hanovera?
– Voleli su moje driblinge. U Hanoveru je bilo lepo, osvojili smo i Kup Nemačke. Sećam se teksta čuvenog novinara Maks Merkela u Bild cajtungu koji je objavljen 1992. posle finala Kupa Nemačke da se napokon pojavio igrač zbog koga se isplati da se dolazi na stadion – uz skroman osmeh priča Đelmaš.
Ima li danas igre zbog koje vredi ići na stadion?
– Kao i svi pravi ljubitelji fudbala volim napadačku igru. Ne volim stil kada je lopta više u nogama odbrane i kruži do ujutru. Danas malo ekipa igra ofanzivno. To je ove godine najbolje činio Siti. Igrali su sjano čitavu sezonu, bili najbolji, sve do finala. Postali su šampioni Evrope, ali je Inter bio bolji. Za sve što je uradio i radi kapa dole Gvardioli, a uz njega, kao najbolji treneri današnjice je i Anćeloti – komentariše Đelmaš.
Miloš Đelmaš s našim novinarom (Foto: MaxBet Sport=
Da li Vam se dopada kako radi neki naš trener, kako igra neki naš klub?
– Sviđala mi se filozofija koju je u Partizanu, kao trener, imao Sava Milošević. Igrao je ofanzivno, nije respektovao ni jače protivnike. Napravio je samo jednu grešku u izmenama protiv Holanđana i to mu se obilo o glavu. Partizan je tada igrao za publiku, potpuno po mom ukusu. Poštujem i volim sve trenere koji imaju ofanzivnu filozofiju jer fudbal treba da se igra za publiku, da bude spektakl, a ne šah. Zato i ne volim Murinja, gde god da dođe, pravi defanzivnu taktiku, a ima para koliko god hoće .
TRENERI SU POSLUŠNICI
Murinjo se ne uklapa u vašu koncepciju, ima li u našem fudbalu neko ko bi „igrao u vašem timu“?
– Problem našeg fudbala potiče od škola fudbala. Na mesto trenera zapošljavaju se mnogi koji nemaju integritet i kvalitet za stvaranje igrača. Mnogi nisu nikada ni igrali ozbiljan fudbal. Tako se dešava da uglavnom igraju protežirani klinci koji nemaju kvalitet za napredovanje, a zapostavljaju se deca koja nemaju neku zaleđinu, a veliki su talenti. Ne bi o imenima. Uzdržavam se komentara jer sve su čelnici odradili. Ne bih da predlažem, moje vreme je odavno prošlo i nemam nikakve ambicije da radim u našem fudbalu. Međutim, čudno mi je ko je sve trener i kako se staje iza njega. Verovatno je reč o poslušnicima. Malo je klubova kod nas gde trener ima autoritet da se pita za sve na terenu. Verovatno ih ima, ali jako malo – smatra Đelmaš.
Kada ovo pričate, mislite li i na Partizan, odlazite li u vaš klub?
– Škakljivo pitanje. Ne, ne odlazim u Partizan – jasan je Đelmaš, koji odbija odgovor na pitanje šta se dešava sa crno-belima, koji su uzroci višegodišnje krize, zašto rukovodioci nikako da daju ostavke.
Partizan je tabu tema, može li nešto o reprezentaciji, rezultatima, selektoru?
– Reprezentacija je otišla na Svetsko prvenstvo i to je za mene uspeh nad uspesima. O ostalim stvarima, rezultatima, ne bih želeo da pričam. Piksi je bio veliki igrač, gotivim ga i nikada ne bih ništa protiv njega rekao. Nadam se da ima znanje da može da napravi nove uspehe za srpski fudbal. Kod nas su, to znamo, svi selektori i svi sve znaju kada je najpopularniji sport u pitanju. Za Piksija, za naš fudbal, problem je što mnogi mladi igrači pre vremena odlaze u inostranstvo, čime se ovde gubi na kvalitetu. U naše vreme se išlo preko u 27 godina. Tada nije mogao ni da trenira ko nije kvalitet. Sada je sve u kombinacijama, novac je veoma bitan faktor, i ko ima ove dve stvari napraviće posao. Kvalitet je ovde sporedan. To je taj začarani krug u kome se vrtimo, zbog čega stagniramo i nazadujemo.
ČAVA JE BROJ JEDAN
Vratimo se u 80.godine, u vaše vreme, navijači i danas pričaju kako tadašnji reprezentativac, Robert Jarni, poznat kao ofanzivni bek, nije prešao centar na utakmici sa Partizanom zbog vas?
– Tačno je, tako je ispalo, iako sam i ja strepeo od tog duela. Jarni je mnogo trčao, stalno se ubacivao na protivničku polovinu kao levi bek. Pošto se Milko i Vokri nisu vraćali nazad i malo su trčali, mislio sam da ću od napora da kolabiram. Međutim, na samom početku utakmice imao sam nekoliko uspešnih prodora po Jarnijevoj strani, pa se tako sve dobro zavšilo po mene. Hajdukov ofanzivni bek nije više prelazio centar do kraja meča. Dobili smo Splićane s 4:1 i to mi je jedna od najdražih pobeda u karijeri.
Sigurno da je bilo još lepih trenutaka, radosti, koji su vam najdraži, koje ne zaboravljate?
– Tri osvojene titule sa Partizanom su, svaka za sebe, posebna priča. Bilo je mnogo lepih trenutaka, značajnih pobeda, kvalitetnih partija, ali bih kao najlepše trenutke izdvojio druženje sa igračima i ti trenuci ostaju u sećanju. U Nici je vladala vrhunska atmosfera u svlačionici. Prošle godine sam bio u Hanoveru na proslavi 30 godina od osvajanja Kupa. Divno je kada posle toliko vremena vidiš na okupu saigrače. Takvi me susreti ikontakti ispunjavaju i čine srećnim.
Za sreću, normalnim ljudima, ne treba puno. Radovali ste se svakom izlasku na teren, a koji saigrači su vas činili srećnim?
– U Partizanu, dok je igrao , Čava Dimitrijević je bio broj jedan. Skoro svaku loptu je meni slao, nije me štedeo, jedva sam izdržavao. Sa Vargom sam se izuzetno slagao, a posle sa Milkom i Vokrijem. Bili smo trio koji je teško mogao da se zadrži.
DŽAJIĆ, KAŽU, IZVALIO VRATA
Imali ste bogatu karijeru, mnogo igara, pobeda, intervjua. Ima li nešto što nikada nikome niste rekli?
– Naravno da ima, ali ni sada neću da kažem. Eto sa prijateljem Kepom Jankovićem, koji je bio majstor malog fudbala, stalno se prepirem da li sam sedmica ili desetka. U Hanoveru sam nosio dres broj 10, ali ja sam sedmica. Kada smo išli na turnir veterana u Beč, Kadena, vođa i organizator putovanja, naljutio se na Kepu koji je uzeo dres sa brojem sedam. Rekao mu je:“Samo Đelmaš može da nosi ovaj broj“. Ima još jedan detalj koji mi je ispričao Vladimir Cvetković. Crvena zvezda me je pratila šest meseci, planirala da dovede na Marakanu i napravi tandem sa Vladimirom Petrovićem Pižonom. Dragan Džajić je došao u Beograd sa Karaburme da bi stupio u pregovore, a kada su mu rekli da sam već otišao u Partizan, kažu da je šutnuo vrata i izvalio ih iz štoka. Ja sam u to vreme bio i na probi u Rijeci. Nudili su mi novac za koji sam mogao da kupim šest golfova, ali javio se Partizan i tu je bio kraj pregovorima – seća se ekskluzivno za MBS Miloš Đelmaš.
Ne menja se iako je prevalio šestu deceniju. Dobrog izgleda, tu je tradicionalna i neizbežna bradica, šmekersko ponašanje, moderno oblačenje. Korektan odnos prema poznanicima, poseban sa prijateljima. Rado viđen gost u svakom društvu. Drugovi su mu bili i ostali veoma bitni. Šala je i dalje sastavni deo njegovog Takav je bio i ostao legenda Partizana, Miloš Đelmaš.
Originalni članak: Maxbetsport.rs
