Govor tela ne laže – kada skupi ugovori zaborave težinu dresa
Problem u Košarkaškom klubu Partizan odavno više nije ni taktičke, ni trenerske prirode. Nije ni u atmosferi na tribinama, niti u jačini protivnika. Nisu ni promašeni šutevi, ni izgubljene lopte. Problem je daleko dublji – u disciplini, kulturi i osnovnom profesionalizmu pojedinaca koji nose dres Partizana.
Milionske brojke često umeju da prevare. Statistika zna da zamagli realnost. Izjave mogu da zvuče dopadljivo. Ali govor tela – nikada ne laže.
Jedna, naizgled obična situacija u Kaunasu, na utakmici protiv Žalgirisa, bila je dovoljna da se u njenoj suštini ogoli ravnodušnost nekolicine najskupljih igrača u istoriji kluba.
Posle dosuđene „mrtve“ lopte, na liniji penala stajali su Džabari Parker i Ignas Brazdejkis. Skok za posed. Elementarna košarka. Parker, viši, duži, fizički dominantniji – nije ni pokušao da skoči. Samo je pogledom ispratio protivnika kako osvaja loptu.
Zašto? Zato što je Partizan u tom trenutku gubio 44:27.
I ne – to nikada, ni za jedan tim, ni za jednog igrača, ne sme da bude razlog.
NBA veteran, igrač koji je došao sa epitetom najvećeg pojačanja, čovek koji je samo nekoliko dana ranije izjavio da je „jedan od najboljih igrača u Evropi“, nije se udostojio ni da pokuša. Nažalost, ništa što je pokazao u Partizanu ne može da potkrepi tu rečenicu.
Ali problem nije samo Parker.
Malodušnost i nezalaganje pojedinaca dovoljne su da se, posle hajke na Željka Obradovića i negodovanja upravi, odgovornost konačno prebaci tamo gde joj je mesto – na igrače.
Bilo da ih je birao Obradović, Zoran Savić ili neko treći, oni imaju obavezu da ispune minimum. Da se bore. Da se iznerviraju zbog izgubljene lopte. Da skoče kada treba. Valjda je to minimum za milione koje primaju.
Utisak je da je u Kaunasu jedino Nik Kalates pokazivao znake profesionalca i sportiste. Bio je najsrčaniji, najnervozniji, najviše pogođen rezultatom. Igrač koji je prošao evropske gigante nije mogao da prihvati da protivnik vodi skoro 40 razlike u Evroligi.
To podseća na Miloša Teodosića, kada je pre dve sezone sa Zvezdom gubio skoro 50 razlike u Istanbulu. Reagovao je – faulom, protestom, isključenjem. Nije hteo da se pomiri sa sramotom. To je razlika između poraza i poniženja.
Obradović je pred odlazak rekao da ga igrači ne slušaju. Nije rekao koji. Posle nekoliko utakmica bez njega, odgovor se sam nameće.
Suštinski – ništa se nije promenilo. Pobede protiv Bajerna u lošoj formi i Zvezde koja je samu sebe pobedila ne mogu da zamaskiraju realnost. Igra Partizana ostala je ista.
Šutiranje Dvejna Vašingtona u nedogled dok tim gubi 30 razlike dovoljno govori samo po sebi. A njegova izjava da „energija nije problem“ spada u istu kategoriju kao Parkerova – reči koje teren ne potvrđuje.
Neigranje Tajrika Džonsa protiv Asvela, kratko pojavljivanje protiv Virtusa zbog povrede koju ni magnetna rezonanca ne može da pronađe, i Obradovićeve reči: „Pitajte njega zašto nije igrao“ – sve su to delići iste slike.
Amerikanci su najviše odskočili – u negativnom smislu. Tu treba dodati i Sterlinga Brauna. Ne zato što su jedini krivi, već zato što se od njih najviše očekuje. I s pravom.
Ni u jednom trenutku nisu ubedili da žele da budu u Beogradu. Da žele da se bore za Partizan. A to je minimum koji se podrazumeva kada potpišeš ugovor sa ovim klubom.
Hemija u timu ne postoji. Komunikacija je svedena na minimum. Igrači deluju kao skup pojedinaca, ne kao ekipa. Pokušaji privremenog trenera da probudi borbenost bili su kratkog daha – što je i sam priznao.
Posle samo tri meseca, Partizan je izgubio kompas u Evroligi. Minus 41 protiv Žalgirisa nije loš dan – to je ogledalo nezalaganja, neborbenosti i neiskrenosti prema grbu.
ELPA bi reagovala da su treninzi predugi ili da nema slobodnog dana.
Ali ko reaguje kada jedan od najplaćenijih igrača u Evroligi – ne želi da skoči?
🖤 ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN. Piše: Volimpartizan.rs
