IZ NAŠEG, NAVIJAČKOG UGLA: NAJAVA UTAKMICE HAPOEL

Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.

Autor teksta: Marija Andrić

Tog prohladnog petka u Beogradu sve je mirisalo na jesen, na prve kapi kiše koje peru prašinu s betonskih fasada, na dim iz toplana sa Novog Beograda i na kanalizaciju koja se izliva u Savu tik uz velelepnu Kulu, ponos modernog grada. Sreća pa su nam uvedene sankcije na gorivo, pa se ovaj put miris nafte nije mešao. Ali zato je ostalo sve ostalo, ista fasada, isto lice, isti šablon po kojem mirisi samo menjaju smer, ali ne i suštinu..

I u takvom danu, u tom mozaičnom lavirintu grada koji je odavno naučio da istovremeno voli i trpi, stigao je Pariz da igra protiv našeg Partizana. Simbolike koliko hoćeš. Grad svetlosti protiv grada gde su nekad gasili svetlo u pola noći da bi sačuvali struju. Jedni stižu u belim kompletima i brendiranim patikama, drugi u crno-belom, bojama koje nisu samo tradicija nego način života.

I dok se u halu slila masa koja veruje da košarka još uvek ima veze s ponosom, a ne sa sponzorima, ispred Arene se osećalo sve, i energija, i strepnja, i onaj tihi, duboki bes koji znaš da nosiš u sebi kad voliš nešto što te istovremeno boli i podiže, a ponajviše onaj dobropoznati miris pobede. To je bio uvod u ono što će uskoro postati stvarnost, jedne utakmice, jednog transparenta i jednog glasa koji se nije plašio da kaže ono što većina misli, a retki smeju.

A onda je počelo. Partizan – Pariz. Na prvi pogled, samo još jedna utakmica u dugom kalendaru Evrolige, ali svako ko je te večeri bio u Areni zna da to nije bila obična noć. To je bila noć kada se košarka sudarala sa stvarnošću, a publika, sa istinom.

Prve dve četvrtine izgledale su kao stari video iz arhive: isto odlaganje, isti pad koncentracije, isti scenario. Poveli smo, pa zaspali. Izgledalo je kao da smo došli da pokažemo koliko smo umiljati kad vodimo, i koliko smo bespomoćni kad protivnik počne da pogađa. A Pariz je pogađao sve, trojke, poludistance, čak i pogledom. Nikada u životu nisu šutirali tako dobro, ali sudbina voli ironiju: kad god neko mora da pogodi sve, pogodi baš protiv nas.

A onda, umesto da se o rezultatu priča, utakmica je dobila drugu temu. U sred druge četvrtine, kad su i navijači već shvatili da nas lopta neće slušati, pojavio se transparent. Jednostavan, crno na belo, bez marketinške ambalaže, bez logoa i sponzora. „STUDENTI IN – PREDSEDNIK OUT.“
Jedna poruka, ali dovoljno jaka da zaledi ceo sektor, plavu ložu, kamene face iz prvog reda…
A onda, kao u lošem dokumentarcu o „režiranim“ događajima, stižu oni „naši“, ali šatro, što reče onomad Incitat (omiljeni konj našeg Kaligule). Ne oni što kupuju karte, nego oni što dobijaju scenario za incidente, brzinom svetlosti preleću kop kao senke sa zadatkom: da uzmu dnevnicu i transparent. Mislili su da će biti lako, da će brzo ugasiti plamen istine. Ali nisu znali da je plamen najjači baš kad ga pokušaš ugušiti.

Jer tog trenutka, desilo se ono što se u Areni a i u našem okruženju retko dešava, narod je ustao. Obični ljudi, navijači, sa KUPLJENIM KARTAMA. Svi su stali u zaštitu onoga koji je imao hrabrosti da podigne glas.
U tom trenutku više niko nije gledao utakmicu.
Gledali smo jedni druge. I videli smo da nas još ima, mnogo nas ima, Kaligula nas ne može izbrojati ni tačkastim softverom.

Ironija večeri, svi smo došli zbog našeg Partizana i košarke, ali je ovaj predivan sport na trenutak bio sporedna stvar. Utakmicu smo izgubili, ali smo dobili nešto veće, dostojanstvo. I možda je baš zato publika pevala glasnije nego kad pobeđujemo. Jer taj zvuk nije bio za bodove, već za čast.

Kad su se svetla ugasila, rezultat je ostao isti, poraz. Ali istorija će pamtiti nešto drugo: da se u Areni, pod kupolom koja je videla sve, prvi put čulo ono što mnogi nisu smeli ni da šapnu.

Nova nedelja, novi izazov, novo duplo kolo i novi paradoks Evrope.
Partizan putuje u Bugarsku, ne kao domaćin, mi to radimo na malo elegantniji način na Bečkim dvorovima, ali ne baš ni kao gost, već kao akter jedne utakmice koja će se odigrati na neutralnom terenu. Neutralnom, barem na papiru. U stvarnosti ništa nije neutralno.
Protivnik? Hapoel iz Tel Aviva. Zemlja koja trenutno gori, ali njen klub će utakmicu igrati u zemlji koja ne gori, jer se u njoj odavno sve ohladilo kad je sport u pitanju.

Bugarska. Zemlja koja nikad nije videla Evroligu, a sad će je gledati kao egzotičnu zver iz cirkusa. Zlatibor za siromašne, more bez mora, tradicija bez trofeja.
Jedina veza sa košarkom im je, možda, što će sada umesto štapova za pecanje držati transparente na engleskom, i eventualno svetla tačka Olimpijakosa Saša Vezenkov. Ali neka, i to je napredak.
Oni će gledati, mi ćemo igrati, a pitanje je kako će se to sve završiti.

Igra protiv Hapoela, kažu, biće zanimljiva. Moguće, ali zanimljivije će biti sve ono oko nje.
Nadamo se da predsednikov prijatelj Bibi neće ovog puta „zvati sudije“ da objasni geopolitičke odnose na parketu. Ipak je ovo sport, a ne sednica UN-a.
Ako ipak pozove, možda će mu se javiti neko iz našeg saveta bezbednosti, tek toliko da mu kaže da i mi imamo iskustva sa prekidima utakmica zbog politike, ali da smo barem naučili da ostanemo na nogama onako kako i treba, dostojanstveno.

Arena će ovog puta biti sofijska, ali duh će biti beogradski. Ulaznice su prodate, ne zato što lokalni navijači vole Hapoel, nego zato što nikad nisu videli uživo Željka Obradovića.
Za njih će to biti hodočašće. Za nas ispit zrelosti.
I dok kroz Bugarsku prolazi gasovod Južni tok, kroz naše redove ipak teče energija ona prava iskrena ali sa južne tribine, pa neka ovaj tim upali vatru sad, inače možda neće više imati gde.

A naš glavni piroman Željko Obradović.
Ime koje se u Evropi izgovara s poštovanjem, a u Srbiji s mešavinom ponosa i straha. Čovek koji je osvojio sve, ali se i dalje nervira zbog izgubljene lopte u 27. minutu kao da mu od toga zavisi kredit za stan.
Kad stane pored terena, izgleda kao profesor filozofije koji je završio na fakultetu života. A kad vikne „Tajm-aut!“, vreme stvarno stane.
Ipak, čak je i on svestan da nešto u ovoj ekipi još uvek ne štima. Previše minuta za iste, premalo prilika za one koji bi pojeli parket samo da dobiju šansu.
Možda je i to ljudski, navika da veruješ onima koji te nekad nisu izdali, pa zaboraviš da i novi mogu da se dokažu.
Ali ako neko ume da podigne tim iz pepela, to je sigurno on. Željko, koji je toliko puta video i pad i uzlet, zna da se novi Partizan ne stvara u svečanoj sali, nego u buci, u porazu, u inatu.

I dok jedni čekaju da se upali svetlo, drugi ga pale.
Arijan Lakić, momak koji brani kao da mu neko svaki napad slika na ličnu kartu. Ako postoji kandidat za najviši vojni čin, to je on. Ne plaši se kontakta, ne beži od duela, ne žali znoj. Jedini problem je što mu ne daju dovoljno vremena da zauzme bazu.

Sterling Braun, naš najstabilniji čovek. Čovek koji šut ima kao otplatu kredita: redovno i bez kašnjenja. I kad svi padnu, on drži liniju, kao onaj jedan vojnik koji stoji na bedemu dok ostali traže poštedu.
Isak Bonga naš Nemački MVP, fizički čvrst, a u očima ima onaj mir koji kaže da zna šta radi čak i kad ne pogodi.

Džabari Parker, najveća enigma. Najveće ime i najdublji uzdah. Kad mu krene, liči na igrača iz NBA “highlight” videa, kad ne krene, kao da još traži gde se ulazi u svlačionicu. Ali i to je neka čar. Ako ga večeras krene neka to bude pziv na “juriš” za ostale momke.

Kapiten crno-belih Vanja Marinković, iako se protiv Borca iz Čačka nije naigrao, posle one dve brze trojke izašao iz igre i do kraja se nije vraćao, pa tako mnogim kladioničarima srušio tikete, verujemo da ga je Željko sačuvao za nešto veće. A to „nešto veće“ zove se večeras.

Iako još nije spreman za ekipu, tu je naša nova nada Bruno Fernando iz Reala, čovek koji je došao sa evropskog trona, kažu skoro kao Lesor, videćemo da li je “Lesor sa Aliekspresa”. Nije samo pojačanje, već podsetnik šta znači pobednički mentalitet. Ako se uklopi u ritam Željkove flote, Partizan dobija novu osovinu.

Ovaj tim bez vođe, bez prvog među jednakima, Karlik Džons je u “pit stop”-u, i to boli. Nedostaje kao studenti u Pionirskom parku… Ali možda je baš taj njegov izostanak prilika za ostale da shvate da više nema ko da ih vodi, moraju sami da krenu.
U tome i jeste suština: da prestanu da gledaju u Željka kao u komandanta, a počnu da igraju kao borci koji znaju šta brane.

Sad više nema izgovora. Ni o vremenu, ni o umoru, ni o sudijama, ni o transparentima, ni o „ako nam uđe prva trojka“.
Sad je sve jednostavno: ili igraš, ili ne postojiš.
Partizan ne mora da pobedi uvek, ali mora uvek da izgleda kao da nema nameru da izgubi.

Jer mi nismo klub koji broji bodove, mi brojiomo ožiljke, pasove, skok za svaku loptu preko reklama, to čak nije ni napredna statistika već statistika želje i hrabrosti, ipak u današnje vreme i nije “in” biti napredan…

Svaku povredu, svaki poraz, svaku nepravdu, sve smo to već videli, preživeli i pretvorili u energiju koja ne gori u vatri, već se hrani njom.

Ovo večeras nije samo još jedan meč u kalendaru, nije samo jedan dan u nedelji. Ovo je nova šansa da pokažemo šta znači crno-bela iskra.
Da pokažemo da se ne bojimo ni nepoznatog terena, ni tribina, ni tuđih para, ni tuđih sistema. Da se ne klanjamo pred politikom, već pred igrom.
Da kad nas gurnu na kolena, mi ustanemo više nego što oni mogu da zamisle.

Neka se večeras u Bugarskoj čuje onaj isti glas koji je pre nekoliko dana odjeknuo u Areni.
Neka vide da Partizan nije klub koji se gasi kad ne ide, nego klub koji upravo tad postaje najopasniji.
Neka osete da svaki pas, svaki skok, svaki faul ima svoju težinu, neka ovo bude karakter u praksi.

A kada se začuje prvi zvuk sirene, kad sudija da znak za početak, neka se ne zna da li drhti parket ili zemlja.
Jer kad Partizan igra za svoje boje, to nije običan sport, to je prirodna sila, i ta sila večeras mora da se probudi.
Partizane sat otkucava, alarm uveliko zvoni, budi se, vreme je!🖤🩶

Autor: MARIJA ANDRIĆ