DRUGI DEO INTERVJUA SA IGOROM MILANOVIĆEM. TREĆI, POSLEDNJI DEO OBJAVLJUJEMO SUTRA.
Da vas vratimo na uspehe, i 1984, kada ste kao klinac išli u Los Anđeles na Olimpijadu, na kojoj je osvojeno i zlato. Da li ste tada, kada ste prvi put videli SAD iz jedne socijalističke zemlje, pomislili da bi bilo bolje da ostanete?
Imao sam neke ponude sa njihovih univerziteta, ali već sam previše izgradio u vaterpolu da bih pomislio da napustim taj najviši nivo igranja vaterpola, a Amerika mi to nije pružala. To nije zadovoljavalo moju ambiciju, za koju se ispostavilo, da je bila opravdana. Imao sam taj osećaj moći koji me nije napuštao do 1995…
Ili do 1996?
Do 1995. Posle, i kada je bila ta Olimpijada 1996. u Atlanti, to je već bila demonstracija nemoći.
Koja je tajna uspeha vaterpolo kluba Partizana?
Tajna je Vlaho Orlić koji je postavio temelje tog načina rada i razmišljanja. Bio mi je mentor celog života, on me je naučio kako da učim sebe. To nije samo pisanje sistema igre koji se menja, nego kako da učiš sebe da pratiš taj sistem i da ga unapređuješ. Mislim da sam posle Orlića, Rudića, Stamenića i ja 2009. godine vratio tu prepoznatljivu fizionomiju Partizana koja je nedostajala.
Ali, odakle ta otpornost VK kluba Partizan, od sankcija na ovamo klubovi su nastajali i gasili se, jedino je Partizan preživeo svaku besparicu i krizu?
Odgovor je jednostavan – mudri ljudi. Ljudi koji ulažu energiju u kolektiv u kojem rade, a ne gledaju da od kolektiva otmu, nego da dodaju. To je razlika.
Vi ste baš u ono najgoro vreme odlučili da ostanete u zemlji, zbog čega?
Kad sam igrao mogao sam da biram, a posle sam odabrao da ostanem u Beogradu. Ja volim ovaj grad, volim ove ljude. Oni vole mene. Meni je ovde dobro. Bio sam sad u Italiji, idem sad u Tursku, povremeno pravim životne ekskurzije, ali ja hoću da živim ovde. I ovde ću i umreti.
Niste zabrinuti kako će vam deca odrastati u današnjoj Srbiji?
Da budem zabrinut? Zašto? Ako ja izaberem da ostanem ovde, zašto bih bio zabrinut za njih? I šta to fali Beogradu?
Puno mladih ljudi odlazi…
Dobro, ljudi odlaze zato što žele nešto, imaju ambicije koje ovde ne mogu da ispune. I moja deca ako budu imala ambiciju koju ne mogu da ispune, otići će ako budu mogli….
Veče uoči finala kada je Partizan postao prvak Evrope, da li ste očekivali pobedu?
Kako da ne. Radio sam individualnu motivaciju igrača 20 dana pre toga, a počeo sam da se spremam za tu utakmicu na početku sezone. Počeli smo sastanak, jer su oni došli ujutru dosta arogantno na bazen. K’o cirkus da je došao. A mi pod konac, zategnuti… Sastanak sam počeo rečima: “Oni od jutros da nas pobede, ma nema šanse. I da ima kažemo šta ćemo da igramo, ne mogu da nas dobiju, jer nisu pripremljeni za ono što im sledi. A sledi im pakao”. Stvarno im je sledio pakao. U trećoj četvrtini su bili toliko bezidejni, da sam prvi put video Kašaša da ide od gola, a mali Mandić hoće da ga “pojede”. Ja vičem “pusti ga”, vidiš da neće da da gol. Baš je bilo predivno veče. To je moja najlepša noć. Bila mi je tu i supruga, i prijatelji i igrači su otišli da proslave, a ja sam odabrao da tu noć proslavim sam u sobi. Potpuno sam. Želeo sam da sredim utiske, i pod adrenalinom dočekao u pet ujutru igrače. Bilo je predivno.
Otkud to da ste izabrali da radite sa decom?
Završio sam prvi stepen Više pedagoške, pedagog sam po obrazovanju i uvek me je interesovala psihologija, kod ljudi, kod dece… Kod dece je napredak brz, rezultat rada se vidi odmah, a deca to najčistije i najiskrenije vraćaju, ako se zna s njima. Šampion se ne pravi, oni se rađaju, a mi kao treneri samo možemo da im pomognemo, ubrzamo put, a to da je neko napravio šampiona, priče su egoističnih trenera. Dirnula me je nedavna izjava reprezentativca Duleta Mandića i njegovog oca da sam ga ja formirao kao igrača. Ja sam ga samo prepoznao, doveo u Partizan, uočio neke nedostatke, radili smo na njima i s punim poverenjem ga gurnuo u vatru zato što je šampion. Ja sam učio od tih klinaca, Pralinovića, Rađena, Pjetlovića… Od njih se uči, ako znaš da gledaš, i to me je naučio Orlić.
Da li bi država trebalo da iskoristi uspehe i na neki način brendira vaterpolo kao srpski sport?
Vaterpolo je jeftin sport i veliki je marketing za zemlju. Zato ne može da se kaže da vaterpolo nema neku vrstu prioriteta, jer donosi medalje, zbog uspeha se vijori zastava, vrti se na CNN i kad se taj marketing izračuna, to je više nego milion evra koliko savezu treba da funkcioniše. Nemojte samo da kukamo, država je postavila dobar sistem vrednovanja za uspeh i sad su i košarkašice i vaterpolisti dobili dobre sume. I nacionalna priznanja su jako bitna, jer postoje oni koji nisu uspeli da reše egzistenciju, pa dajmo jednu garsonjeru i da ima bar za pivo i pet ćevapa, da se ne bruka ako se zbog njega vijorila zastavu ove zemlje. Daj mu da umre dostojanstveno, da ne brine da li će da ima za osnovne potrbstine.
Zašto ste često u intervjuima izbegavali da pričate o tome da ste najbolji na svetu?
I svoju decu vaspitavam skromnosti kao što su moji roditelji su mene. Ta skromnost me je baš spasila u mnogim situacijama u životu. Čitao sam intervju jednog našeg fudbalskog funkcionera koji je izjavio da ne razume zbog čega je vrlina skromnost. Skromnost je osnovno načelo. Jer kad čoveku ne treba, onda ne može da doživi razočaranje.
Vi se niste razočarali?
Ne, u šta to?
Recimo ’91. kad kao najbolji na svetu niste izabrani za sportistu godine u Srbiji? Šta se dogodilo?
Pobedio je jači lobi, fudbalski. To je jedna greška ljudi koji su bili pod nekom vrstom pritiska jer je Dejo Savićević osvajanjem Lige šampiona u Bariju osvojio i titulu za sportistu godine, a ja koji sam bio svetski i evropski prvak i proglašen najbolji na svetu, nisam. Ali zanimljivo je bilo jer nisam bio u toku ni da li sam u konkurenciji, ali sam ipak otišao na dodelu jer je moja majka obećala… I stojim ja pre ceremonije, i vidim Džajića i Savićevića koji idu pravo na mene, ‘gde si Igore legendo’, bog zna kako su pricali oko pet minuta mnom. Pomislih, vidi kako se ova dvojica ophode lepo prema meni. Meni je još imponovalo, a veze nemam šta su odradili. Tek posle sam saznao da se dogodila neka vrsta nepravde. Ali, nikad me nisu interesovala priznanja, posebno ne takva.
Kako objašnjavate taj fenomen da su slabo plaćeni vaterpolisti, košarkaši, odbojkaši čak i najtežim vremenima svim srcem igrali za reprezentaciju, dok su favoriti nacije, fudbaleri nekako uvek imali izgovore za svaki debakl?
To se dešava kada velika lova uđe u klubove… Nama je igra za reprezentaciju obezbeđivala dobar angažman u inostranstvu. U fudbal je mnogo ranije ušlo menadžerisanje, lova, sa 17 godina primaju ogromne sume. To su sve divni momci, i poznajem većinu i družim se s njima. Ali u svojim životima koje je organizovala ta menadžerska mreža tog polusveta, i servirala im automobile i devojke, oni nisu ništa čitali, nisu išli u školu… Nisu nikada bili švorc da nemaju za pivo. Nisu nikada osvojili devojku, niti su ikada dobili korpu. Njima je sve servirano… Tako bez životnog iskustva ode za nekoliko miliona i ne zna kako da se ponaša, ne može da postane zreliji.
Da li je to dovoljan razlog da neko ne igra srcem, ili ne peva himnu, i vi ste igrali za nepostojeću zemlju?
Ja se nadam da se država polako organizuje i vraća snagu. Bilo bi nezamislivo u naše vreme da se dopusti da neko odlučuje da li će da peva himnu ili ne, da proziva naokolo kako u himni nema drugih nacija, ili da nosi tuđu zastavu… Gde piše da moraš da budeš Srbin da bi igrao za državu Srbiju? Briga me šta si… Koji pasoš imaš, za koju zemlju igraš, koja zemlja ti je omogućila da igraš tu utakmicu?
Taj sukob Siniše Mihajlovića i Adema Ljajića pogrešno je prezentiran u javnosti kao pitanje pevanja himne, pa se stvorila polemika. Ako su se dogovorili na početku da će pevati, himna će se pevati. Ti imaš pravo da kažeš da ne možeš da pevaš, pa se buni ako ne budeš u sastavu. Ali to je izdajništvo ako si rekao da pevamo, a ne pevaš. Da li treba pevati ili ne potpuno je deseto pitanje. Kako ćeš taktički dogovor da mi sprovedeš na terenu, ako ne možeš ovaj? To je pitanje etike, kulture, vaspitanja, a ne ukusa i sve je otišlo u pogrešnom pravcu. Meni je tad bilo žao Siniše.
Možda je problem sa šizofrenim transferom identiteta, koji je posledica raspada zemlje.
To je sve zajedno problem, i na kraju, nemanje države, kao autoriteta, pa i tog saveza.
A da li ste se vi u vaterpolo reprezentaciji osećali kao Jugosloveni pre te ’91?
Neko više-neko manje, ali način ponašanja se znao. To nije pripadnost jugoslovenstvu, već sebi, nečemu što radimo. Ne može da bude 13 individualaca, Srba, Hrvata… Bilo nas je briga ko nas vodi, bili smo odabrani i imali čast, odgovornost, privilegiju da predstavljamo državu na velikim takmičenjima, i dobijamo Ruse i Amerikance. To je bilo bitno, a ne ko je Srbin ili Hrvat. Plakali su Hrvati ’91. na aerodromu kad je odlučeno da ne idu na prvenstvo, bilo je srceparajuće. Pa, neko im je uzeo šansu da osvoje zlato.
Zaista nemate nikakvu vrstu jugonostalgije, ističete samo Beograd?
Idem svuda, ali Beograd je moj. Ja sam sa Novog Beograda, “novaća”. To je sportski kraj. Svojevremeno sam pecao ribu tu gde je sada Arena. Ne idem više na pecanje, Šoštar me nekad povede, jer umem da budem dosta dobar ćutolog. Uz reku čovek izbaci stres.
Kako se sećate tog perioda u Zagrebu, u kojem ste proveli od ’89. do ’91. igrajući za Mladost?
Predivno, „landrao” sam po gradu. Niko mi nije rekao ‘vraćaj se’. Vratio sam se jer mi je Zvezda dala bolje uslove, a ovi počeli nešto da zatežu. Otišao sam pre “frke”. Kad sam donosio tu odluku, politika nije imala veze s tim. Posle svega sam shvatio da je tako bilo i pametno.
Otkud to da su vam muzika, slikarstvo, umetnost uopšte, pasija?
Kako sam se sve intenzivnije družio sa ljudima iz sveta umetnosti, shvatio sam da me je uvek privlačila kvalitetna muzika. To je krenulo iz grada, od ekipe i prijatelja. Mnogo me je više ineresovao taj svet rokenrola, bluza, džeza… Vidim da su sada sportisti orijentisani na ovu narodnu muziku, imamo spojeve pevačica i sportista. Ja sam u svoje vreme tražio neke džez pevačice. Šalim se…
Ali, nije baš da niste bili popularni u ženskom društvu, pominjala su se vrlo poznata imena?
Ne znam. Ta popularnost je bila velika, kulminacija se dogodila ’91. kada je počelo i da mi smeta jer je bilo puno laži, preterivanja… Sreća tada nije bilo paparaca. Bili smo tada popularni u rangu košarkaša. Sad kad premotavam, setim se, nisam mogao ulicom da hodam, deset ljudi hoće da se slika, a ja hoću da pijem pivo, viski… (smeh)
Pominjete muziku, a da li vam je neka knjiga promenila shvatanje vaterpola?
Uvek se vraćam Selindžeru, čitam ga kad sam depresivan. Voleo sam sve klasike. Mene psihologija generalno zanima, jedno vreme i religija, dosta sam istraživao. “Zločin i kaznu” kad sam prvi put čitao, odlepio sam koliko me je duboko odveo Dostojevski… Dobra pesma me je menjala, u svakom smislu. Uvek savetujem igrače da čitaju, jer jedno je informisanost, a drugo je znanje. Ne mogu da slušam neke koji, kao, imaju firmu i dvadeset zaposlenih koji mu se ulizuju, a on misli da mnogo zna. Pa soli pamet drugima. Znanje nikad ne trči da bude prvo, glupost je ta koja trči. Znanje čeka i sluša.
