To je Partizan, to je košarka…
Kad se pobedi svi su heroji. Statistika kaže da je najviše poena dao Pi Džej Doužer, da je presudne ubacio Džejms Naneli, ali košarka, koliko god bila igra brojeva – čemu sve više teži savremeni sport – ostaje u biti timska igra u kojoj važi onaj musketarski poklič: svi za jednog, jedan za sve.
Baš tako su se ponašali igrači Partizan Mozzart Beta tokom susreta sa Makabijem. Naročito u drugom poluvremenu, kad su istopili prednost izraelskog predstavnika i došli do 11. trijumfa u Evroligi. Između ostalog zahvaljujući borbi. Kolektivu. Zajedništvu.
Neko bi krstio i – drugarstvu. Verovatno ne bi pogrešio, jer se samo prijatelji bacaju jedni za druge i kad se čini da je situacija bezizlazna, pokušavajući nešto da promene. Zato izvedba Alena Smailagića, Uroša Trifunovića i Ognjena Jaramaza privlači pažnju i među Grobarima budi sećanja na reči Duška Vujoševića: „E, tad se pali mašina“.
Na semaforu je bilo 52:38 za Makabi, crno-beli skoro da se izgubili još jedan posed, kad je Smailagić uradio ono što se nigde u statistici ne beleži. Bacio se u publiku. I „zarazio“ Trifunovića koji je i sam krenuo po „izgubljenu“ loptu, bio dovoljno snalažljiv da osmotri gde je Jaramaz i omogući mu poentiranje.
Da, da, tad se upalila mašina…
Originalni članak: Mozzart Sport
