Uroš Tripković nije gledao utakmicu sa Armanijem, ali mu je bio dovoljan jedan meč — onaj protiv Pariza — da donese prilično jasan sud. Novi Partizan, prema rečima nekadašnjeg crno-belog beka, nema nikakve veze sa ekipom koja je prošle sezone tonula pod teretom ličnih interesa i unutrašnjih podela. Nije reč samo o taktici ili rezultatima, već o nečemu što se teže meri, a lakše prepozna: o načinu na koji igrači reaguju jedni na druge kada lopta nije u njihovim rukama. I upravo tu Tripković vidi ključnu razliku.
Gestikulacija koja otkriva više od statistike
Tripković je u intervjuu za “Danas” istakao detalj koji, kako kaže, promakne većini gledalaca, ali ne i onima koji su prošli kroz profesionalnu košarku.
„Mi koji smo igrali košarku vidimo i nešto što promakne običnim gledaocima. To su neke gestikulacije pojedinaca koje najbolje mogu da pokažu kakva je atmosfera u ekipi”, objasnio je Tripković.
Protiv Pariza, tvrdi, nije video nijednu reakciju koja bi dovela u sumnju zajedništvo novog tima. Kao kontrast, pomenuo je detalj sa utakmice Crvene zvezde i Žalgirisa, gde je Džordan Nvora prilikom izmene vrteo glavom i odmahivao rukom — što je Tripkoviću jasan signal da u tom timu „ne funkcioniše sve na način na koji bi trebalo”.
Ovo nije puko navijačko poređenje. U košarci se obrazac ponavlja dovoljno često da postane pravilo: timovi sa zvučnijim imenima na papiru često pucaju upravo na sitnim, nevidljivim pukotinama u komunikaciji, dok ekipe sa jasnom hijerarhijom i podeljenim ulogama nadoknađuju individualne nedostatke kolektivnom hemijom. Tripković, čini se, u ovom Partizanu prepoznaje upravo tu drugu varijantu.
Prošlosezonski klanovi i „svakom igraču posebna lopta”
Da bi objasnio zašto mu se sadašnji tim dopada, Tripković se vratio na prošlu sezonu — i nije birao reči.
„Imali smo tada fizički dominantniji tim, verovatno i kvalitetnije igrače na papiru, ali sistem nije funkcionisao. Nije bitno da u ekipi imaš 12 najboljih igrača, već one koji imaju želju da se uklope i ispoštuju trenerove zadatke”, rekao je on.
Posebno je izdvojio period kada su, prema njegovoj oceni, lični interesi počeli da preovladavaju nad timskim ciljevima. Imena Tajrika Džonsa, Sterlinga Brauna, Džabarija Parkera i Dvejna Vašingtona pomenuo je kao igrače koji su „vukli na svoju stranu”, što je dovelo do stvaranja sitnih klanova i situacije koja je, kako kaže, izmakla kontroli.
„Delovalo je kao da svakom igraču treba posebna lopta”, zaključio je Tripković.
Ovo je poznata priča za svakoga ko je pratio Partizan prošle sezone. Roster je na papiru izgledao impresivno, ali je na terenu delovao kao skup individualaca koji dele svlačionicu, a ne kao tim koji deli isti plan. Tripkovićeva dijagnoza nije nova, ali dolazi od čoveka koji je nosio crno-beli dres i koji zna kako izgleda kada stvari funkcionišu iznutra — a kako kada se raspadaju.
Čelična odbrana i borba kao mera identiteta
Ono što ga je najviše impresioniralo protiv Pariza nije bio napad, već odbrana i podela uloga.
„Svideo mi se timski duh, podeljene uloge na pravi način, čelična odbrana i borba koja treba da krasi svakog ko nosi crno-beli dres”, rekao je Tripković.
Dodao je i da primećuje kako se igrači međusobno hrabre i bacaju po terenu čak i kada neko drugi pogreši — detalj koji je u prošlosezonskom Partizanu bio retkost, a ne pravilo.
Naravno, jedna dobra utakmica nije dokaz da je problem trajno rešen. Partizan je i ranije znao da bljesne u Evroligi, pa da se ugasi čim pritisak poraste. Ali Tripkovićeva poenta nije da je sve savršeno, već da je temelj drugačiji — a to je, u košarci, često važnije od pojedinačnog talenta.
Ovaj Partizan tek treba da prođe prave testove — one utakmice u kojima zaostaješ, u kojima se rotacija suzi i nervoza uđe u igru. Tada će se videti da li je zajedništvo koje Tripković opisuje stvarno ili je samo proizvod nekoliko dobrih večeri. Ali za razliku od prošle sezone, bar postoji osnova na kojoj se može graditi. A to, u Partizanu, nije mala stvar.
