Posle pobede u Parizu rezultatom 92:79 i skora 2-0 na startu Evrolige, Miroslav Berić je za „Nova.rs” dao analizu koja ne beži u superlative, ali ni ne glumi hladnoću. Teško je ne složiti se sa njim u većini onoga što je izdvojio: Partizan je u ovom trenutku tim koji živi od odbrane, od energije tri beka i od činjenice da trener Đoan Penjaroja konačno ima rotaciju koja razume plan. Pitanje nije da li je Berićeva ocena tačna. Pitanje je da li će ovo da traje.
Ukratko
- Partizan je u Parizu izveo ozbiljan preokret, iz minusa deset do plus šesnaest, i Berić s pravom izdvaja kontrolu i energiju u lošijim trenucima.
- Odbrana trojice bekova — Vildoza, Pajola, Olman — nosi tim i daje mu identitet koji dugo nije imao.
- Problem ofanzivnog skoka i gostovanje Bajernu u petak su prvi realan test da li je ovo sistem ili samo dobra nedelja.
Odbrana kao jedini realan put, baš kao što je Berić i najavio
Berić je još pred sezonu rekao da je odbrana jedina šansa Partizana da bude konkurentan u Evroligi. To nije bilo proročanstvo, nego trezveno čitanje sastava: tim koji nema šutersku raskoš Panatinaikosa ili dubinu Fenerbahčea mora da nađe način da ne primi lak koš. Ono što iznenađuje čak i Berića jeste nivo energije. Kada klub iz Humske počne meč sa 0:10 u Parizu, pa stigne do plus šesnaest, to nije samo talenat. To je pristup.
Navijački instinkt ovde vuče na oprez, jer Partizan je ovakve uvode u sezonu već imao. Razlika je u tome što ovoga puta identitet tima izgleda jasno od prve do poslednje minute. Nije bilo panike na minus deset, nije bilo samozadovoljstva na plus šesnaest.
Vildoza, Pajola i Olman — bekovska linija koja menja ton meča
Luka Vildoza je u Parizu postigao lični rekord karijere sa šest ukradenih lopti. Berić pravilno dodaje da su to „žive lopte” — ne statistika zbog statistike, nego lopte koje pokreću tranziciju i lome ritam protivnika. Alesandro Pajola je imao dve-tri, ali važnije je ono što se ne vidi u boks skoru: broj puta kada je grudima primio prodor Nadira Hifija i ostatka pariske rotacije.
Najprijatnije iznenađenje je Kajl Olman. Berić je potpuno u pravu kada kaže da odbrana nije bila njegova glavna karakteristika u ranijim sredinama. U Partizanu, očigledno, hijerarhija je drugačija i on radi posao koji od njega traže. Rad nogu kod sve trojice je nivo koji crno-beli dugo nisu imali, i tu je Berić izdvojio pravu stvar — ne samo trenutak, nego dugoročan nedostatak koji konačno izgleda zakrpljen.
Hifi pod kontrolom i jedna rupa koja ostaje
Timska odbrana protiv Hifija bila je uzorna. Više igrača na njemu, rotacije na vreme, nikada sam na slobodnom prostoru. Rezultat: jedan od najopasnijih bekova u Evropi u lošem procentu šuta. I ostatak pariske rotacije bio je držan pod kontrolom, što protiv tima tog stila igre nije mala stvar.
Ipak, i Berić i statistika pokazuju jedan deo igre koji mora da se popravi — ofanzivni skok. U večerima kada šut ne pada, drugi napad je često razlika između pobede i poraza. Protiv Bajerna u petak, posle minhenskog debakla domaćina u Istanbulu (100:76 od Fenerbahčea), biće iskušenja — tim koji je upravo primio sto poena obično reaguje agresivno u narednoj utakmici, naročito na svom parketu.
Atmosfera koja hrani tim i obratno
Berić je spomenuo i ono što se u ovakvim večerima često gurne u drugi plan: atmosferu. Pevanje koje se čuje svaka reč, pun ugao navijača Partizana u Parizu, osećaj da igrači i tribina rade za istu stvar. On to lepo formuliše — igrači doprinose tome da navijanje bude glasnije. To je dvosmerna ulica koja se ne gradi marketingom, nego pristupom na parketu.
Minhen bi, kako kaže, mogao da bude još posećeniji. Ako Partizan tamo odigra na nivou odbrane iz Pariza, imaće i razlog i publiku da napravi 3-0.
Ovo jeste razlog za zadovoljstvo. Nije dokaz da je sezona rešena. Berić je bio precizan tamo gde je trebalo biti precizan, i oprezan tamo gde je trebalo biti oprezan — i baš zato se sa njim lako slaže. Partizan je dao sebi dve nedelje mira i jedan jasan identitet. Sledeći korak nije euforija, nego nastavak istog posla u Minhenu.
