Prva violina koja ne svira: Džabari Parker i najveće razočaranje zadnjih sezona

Pitanje koje se sve češće postavlja među navijačima Partizana glasi: da li Džabari Parker uopšte zaslužuje novu šansu u crno-belom dresu? I to više nije pitanje emocije, već gole realnosti.

Na papiru, Parker je veliko ime. Nekada drugi pik na NBA draftu, igrač sa ozbiljnim stažom i neko ko je u Barseloni pokazao da može da pravi razliku na evroligaškom nivou. Upravo na tog Parkera se pozvao i Đoan Penjaroja, jasno poručivši da zna kakav potencijal ima Amerikanac – ali da ono što danas gleda u Partizanu nema veze sa tom verzijom.

Zvanično, povrede.
Nezvanično – i daleko ozbiljnije – problem je u glavi, pristupu i odnosu prema obavezama.

Kada trener poznat po diplomatskom tonu javno pošalje poruku da igrač ne trenira kako treba, da nije u formi i da mora „mnogo da popravi“, to više nije signal – to je alarm. A kada je taj igrač ujedno i ubedljivo najplaćeniji u ekipi, onda je problem višestruk.

Partizan mu nije dao jednu šansu.
Dao mu je drugu, treću, četvrtu.
Dao mu je toleranciju kakvu niko drugi u timu nije imao.

A šta je dobio zauzvrat?

Dve utakmice za pamćenje – protiv Reala i Studentskog centra. Sve ostalo je bio niz bleđih izdanja, bez kontinuiteta, bez agresije, bez liderske odgovornosti. I bez onoga što se najviše traži u Humskoj – emocije i identifikacije sa dresom.

U klubu kakav je Partizan ne igra se „usput“. Ovde se ne dolazi samo po ugovor, niti se gleda u sat i bankovni račun. Ovde se traži da se izgine na terenu, da se stane ispred ekipe, da se povuče kada ne ide. A Parker je, umesto toga, često delovao kao teret. Kao balast. Kao igrač kog ekipa vuče, umesto da se na njega osloni.

Posebno boli način.
Način na koji je morao da bude podsećen da pozdravi navijače.
Način na koji je pokazivao nezainteresovanost na treninzima.
Način na koji je simbolično postao slika raspada sistema u trenutku kada je Partizanu bio najpotrebniji karakter.

Naravno, postoji i druga strana medalje. Privatni problemi, pritisak, prilagođavanje – sve su to legitimne teme. Ali profesionalni sport, naročito na ovom nivou i za 2.500.000 dolara po sezoni, ne trpi beskonačno razumevanje. Niti Partizan ima luksuz da čeka.

Istina je i da ga niko drugi nije želeo.
Istina je i da je njegov ugovor prepreka svakom razlazu.
Ali još veća istina je da ime, biografija i novac više ne znače ništa.

I zato pitanje više nije da li Džabari Parker zaslužuje novu šansu.
Pravo pitanje glasi:

👉 Da li Partizan sme sebi da dozvoli luksuz da ga i dalje čeka?

Ako želi da ostane, Parker mora da krene od nule. Radom. Odnosom. Poštovanjem. U suprotnom, istorija će ga pamtiti ne kao pojačanje, već kao najskuplju grešku jedne sezone.

---

CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE.

Piše: Volimpartizan.rs 🖤