„Skuola slava” je u Italiji sinonim za najkreativniju košarku na svetu, kojoj su temelji udareni u Beogradu. Naši igrači su još pre pola veka (Đurić i Korać pre svih), zajedno s trenerima (Nikolić, Stanković…) počeli da rade antologijske stvari u italijanskoj košarci. Srbi su decenijama bili učitelji, a Italijani đaci.

Imajući to u vidu, nedavni dolazak italijanskog stručnjaka Andree Trinkijerija (51) u Partizan može da se nazove istorijskim događajem. Doživeli smo da neko iz Italije dođe kao spasilac u srpsku košarku i to u crno-belu košarkašku akademiju koju su podizali Žeravica, Nikolić, Ivković, Obradović, Vujošević…. „Čast i izazov!” Tako je Trinkijeri, na našem jeziku (majka mu je Hrvatica, kao dečak na jugoslovenskom primorju provodio letovanja), u dve reči objasnio kako doživljava svoju misiju u Srbiji.

„Mama mi je iz Hrvatske, deda iz Crne Gore. To je veliki koktel s mamine strane. Otac je Amerikanac, a ja sam se rodio u Italiji i uvek pričao tri jezika.”

Kao čovek širokog obrazovanja, koji satima može živopisno da priča o mnogo čemu (pre svega o vinu, kulinarstvu i košarci), zna da podiđe slušaocima i da ih naprečac osvoji. I kako onda da mu „grobari” ne skandiraju ime, kad se od prvog dana kune u njih. Svakako, te ljubavi ne bi bilo da ekipa od njegovog dolaska ne deluje mnogo bolje nego pre.

Malo je mlađih srpskih trenera koji toliko znaju o istoriji naše košarke kao Trinkijeri, što nešto govori i o njima. Pre nekoliko godina odbio je hrvatsku reprezentaciju (zbog obaveza u klubu). U tri zemlje je osvajao trofeje: Kantu (Italija), Uniks (Rusija) i Bamberg (Nemačka) u kojem su mu posle tri uzastopne titule uručili otkaz.

Kao sin diplomate imao je mnogo mogućnosti kad je birao životni poziv, ali je u svom rodnom gradu, Milanu, izabrao košarku. Fudbal mu je bio prva ljubav, ali više kroz odlaske na utakmice Milana. Uživo je gledao Barezija kako podiže pehar Lige šampiona u tri navrata: u Barseloni 1989. (u toj sezoni Milan na pravdi boga izbacio Zvezdu posle magle u Beogradu), Beču 1990. i Atini 1994, kada je Dejan Savićević (jedan od njegovih omiljenih fudbalera) lobom matirao Zubizaretu.

Na pres-konferencijama sebe je nazivao „Pandorinom kutijom” (kad je govorio da je bolje da ne priča o sudijama), igrače je poredio s vrstama vina, a njihove podvige objašnjavao „velikim m…..” Kaže da trenerski posao nije napor, već uživancija. Nalik onoj kada su na stolu dobra hrana („mediteranska kuhinja najbolja na svetu”) i vrhunsko vino. Njegov stav je da od svakog podneblja treba uzeti ono najbolje i da bi bilo glupo da u Beogradu jede pastu kad su tu pljeskavice. Ili tražiti barolo kad i u Srbiji postoje solidna vina…

Sadašnji Partizan bi mogao da se poredi s tim italijanskim vinom koje mora da sazreva barem tri godine (za pun ukus potrebno dvostruko više). Kažu da ono više od svega traži – strpljenje.