Tog 5. marta 2009, Partizan je pobedio Panatinaikos, otišao u četvrtfinale Evrolige, a utakmici u Areni prisustvovalo 22.567. Najviše u elitnom takmičenju do tada.
Jedan od tih ushićenih navijača, bio je i Aleksej Nikolić. Tada 14-godišnji dečak, stajao je na tribinama, u navijačkoj majici tima iz Humske. I – bio je presrećan.
– Sećam se, to mi je bio poklon od tate za rođendan – objasnio je za „Žurnal“ Nikolićnekoliko minuta pošto je na svoj Instagram profil stavio sliku sa te utakmice, kao „signal“ da je saradnja mladog Slovenca, sa jakim srpskim korenima, i Partizana ozvaničena. Trajaće tri godine.
Sada će neki 14-godišnji dečak sa tribina „Pionira“ gledati njega u crno-belom dresu i baš kao on pre deset godina, sanjati da jednog dana zaigra za Partizan.
– Moglo bi se reći da je ovo ispunjenje mog dečačkog sna – nastavio je priču Nikolić.
Pričao je glasom u kome se jasno čulo zadovoljstvo. I nestrpljenje.
– Pratim Partizan… – tu je zastao, kao da prebrojava godine, pa dodao.
– Ma, od kako pratim košarku, znam i za Partizan. Oduvek sam bio navijač crno-belih i baš mi je drago što sam potpisao ugovor. Jedva čekam da sve počne.
Da li je baš ta utakmica u Areni, imala nekakav uticaj da poželi da i on nekada tako igra pred punom dvoranom, pitamo. Osim, očigledne porodične tradicije, pošto je njegov otac Davidbio igrač, kasnije i trener Postojne – u kojoj je i Aleksej počeo da igra košarku – potom bio u stručnom štabu reprezentacije Slovenije na Evropskom prvenstvu 2005. u Srbiji i Crnoj Gori, pa i godinu dana kasnije, na Mundobasketu u Japanu kao pomoćnik Alešu Pipanu.
– Apsolutno! Partizan ima tu neku svoju dušu. Sa navijačima i svime što čini taj klub, učini da poželiš da igraš tu.
Deset godina kasnije, on je deo Partizana. Mada, teško da će doživeti atmosferu sa te utakmice u Areni. Odavno na utakmicama crno-belih nije tako. Nikolić to ne prihvata.
– Ja i dalje mislim da je to tako. Kao što je bilo tada.
I zato – kada je došla ponuda Partizana, nije bilo dileme.
– Bila je to laka odluka – uzvratio je novi plejmejker tima iz Humske.
Dodao je i…
– Došli smo u kontakt, porazgovarali smo, vrlo brzo smo se dogovorili i došlo je do saradnje.
Šta je to što on donosi u Partizan, pitamo? Nikolić kaže:
– Ja mislim da mogu da donesem nekakvu mirnoću, kao plejmejeker. Da mogu da obavim dosta toga, na obe strane terena. Da dam energiju timu.
Od Partizana očekuje…
– Sve najbolje – uzvratio je uz osmeh.
Nešto konkretnije…
– Da što više pobeđujemo i da zajedno, na svakom treningu i utakmici, napredujemo.
Neće imati problem sa uklapanjem. Dobro zna gde dolazi. Uostalom, te martovske večeri je gledao budućeg kapitena – Novicu Veličkovića– kako dominira na terenu Arene.
– Pratim Partizan stalno. Upućen sam u sve što se dešava. Sad sam tu.
Priča novog plejmejkera Partizana kreće iz rodne Postojne. Gde je počeo da trenira košarku. Prvi trener mu je bio njegov otac David. Dalje je išla…
– Sa 16 godina sam otišao u Sarajevo, gde sam četiri sezone proveo u Sparsu. Odatle sam otišao u Bamberg, sada sam tu gde jesam.
Zanimljivo da je pored ABA ligaša iz Slovenije, on odlučio da ode u Spars. Ta konstatacija ga nije iznenadila. Već ju je čuo.
– To svi kažu – uzvratio je. – Ali, Sparsi su odličan klub za mlade igrače, gde im se pruža šansa. Imaju dobru omladinsku školu i stvarno dobro rade. Sada su još bolji.
Novi plejmejker Partizana je rođen 21. februara 1995, visok je 191 centimetar.
Aktuelni je prvak Evrope sa selekcijom Slovenije. Na putu do zlata na Evropskom prvenstvu u Istanbulu prosečno je beležio 3,5 poena, 1,4 skoka i 0,8 asistencija za 11 minuta na terenu.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
