Crno-beli se vraćaju u grad u kome su navijačima priredili scene za pamćenje
Starije generacije pamte Ljubljanu, a mlađe Kruševac. Kazaće mnogi da nije uporedivo, zbog jačine lige, veličine države, drugačijeg vremena, međutim, ko to ima pravo da na emotivnom kantaru Grobarima uskrati zadovoljstvo kakvo su osećali u danima kad su njihovi miljenici postajali prvaci? Onomad (1976), na dramatičan način, golom Nenada Bjekovića protiv Olimpije u doslovce poslednjoj sekundi, a pod Bagdalom 2008. tako što je Lamin Dijara donjim delom leđa pogurao loptu preko crte, a Parni valjak ka cilju i dve godine čekanom naslovu prvaka.
Isto je bio maj, takođe se igralo u Kruševcu, gde će se i danas sresti Napredak i Partizan (16 časova, TV Arena Premium 1), a opet će se na istom mestu pojaviti makar jedan akter tog nezapamćenog veselja.
„Takvu feštu sportski Kruševac, verujem, nije doživeo pre, a koliko se sećam ni kasnije. Bilo je prelepo“, evocira uspomene na 25. maj 2008. Marko Jovanović i tada i danas na klupi crno-belih.
(Star sport)
Na pomenutom meču bio je rezervista, zato što je tokom jesenjeg dela prvenstva pretrpeo povredu pete metatarzalne kosti stopala i iako je projektovan da igra, pauza ga je odvojila od terena. Ovoga puta, kao saradnik u stručnom štabu, biće pokraj njega, skoro na istom onom mestu odakle je gledao meč poslednjeg kola.
„Moja prva sezona u seniorskom fudbalu, imao sam 20 godina i sećam se ogromnog pritiska pred taj susret. Crvena zvezda nam je neprestano bila za petama, dobijala utakmice i znali smo da ne smemo da pogrešimo nijednom, jer ako padnemo sa prvog mesta, nećemo se vratiti. Zato su nam pre utakmice stizale poruke od prijatelja, rodbine, navijača: ‘Izdržite još samo ovu’. U jednom trenutku sam samo sklonio telefon, nisam mogao da izdržim. Snagu nam je davalo što je do nas, iako smo smešteni u karantin jednog hotela u Kruševcu, dopirao huk sa ulice. Čule su se pesme Grobara, ljudima je bilo baš stalo da postanemo šampioni. Nismo smeli da ih izneverimo“.
Bila je to sezona započetka duplom pobedom nad Zrinjskim u kvalifikacijama za Ligu UEFA, izacivanjem iz Evrope zbog navijačkih nereda u Mostaru, atraktivnog fudbala pod palicom Miroslava Đukića, debijem Slaviše Jokanovića u trenerskim vodama i neizvesnom trkom sa Crvenom zvezdom. Pre poslednjeg kola razlika na tabeli je bila samo tri boda u korist Parnog valjka, koji je pred sobom imao gostovanje Napretku, dok je večiti rival igrao u Kuli i poveo golom Igora Burzanovića dok je Pod Bagdalom bilo 0:0. Da je Partizan primio gol…
„Drama je bila i ovako, verujte mi. Sve ili ništa, poslednji meč, nema popravnog, znaš šta si radio celu sezonu i pitaš se: ‘Neće valjda sad sve da propadne?’ Tresli smo se. Pitali da li je moguće. Srećom, imali smo pored sebe iskusne članove stručnog štaba, savetovali su nas da ne obraćamo pažnju na vesti iz Kule i da ćemo dati gol u Kruševcu. Kad je Dijara to učinio hteo sam da skočim u masu, na tribinu gde su bili Grobari. Toliko stresa sam proizveo taj dan da mislim da sam sam sebi oduzeo nekoliko godina života. Trenutak koji se ne zaboravlja“.
(Star sport)
(Star sport)
(Star sport)
Seća se Marko Jovanović, kao da nije prošlo 16 godina od tog gostovanja, scena koje se ne doživljavaju svaki dan.
„Na tribinama su, što bi rekli stari, bili grozdovi ljudi i to u gradu koji važi za snažno Zvezdino uporište. Jedini drugima su stajali na glavama. Svi su hteli da dođu, da nas vide, podrže. Znam da je veliki broj nekadašnjih Partizanovih asova baš tog dana stigao u Kruševac, što pokazuje koliko smo jaki kad dišemo kao jedan. Ta navijačka masa se samo razlika terenom kad je sudija označio kraj. Završili smo na ramenima navijača i – postoje fotografije – u gaćama. Sve su nam skinuli, ha-ha-ha. Onda u svlačionici, način na koji su stranci poput Dijare, Žuke, Moreire, sjedinjeni sa nama, pevali i veselili se. Ma, to je bilo za priču. Prskanje šampanjcem, skakanje, urlici…“
Bio je to samo uvod u žurku pod otvorenim nebom. U proleće, kad sve cveta, procvetao je tog maja i Partizan.
„Prvo smo otišli u hotel da se obučemo, a onda na trg u Kruševcu, gde su nas čekali navijači. Oni povedu skandiranje, mi nastavimo. Kad mi krenemo, oni se nadovežu. Bilo je sjajno. Prizivali smo Ligu šampiona. Veselili se, sećam se da je Jokanović onako promukao pevao, iako je po prirodi miran čovek. Čak sam se i ja latio mikrofona u jednom trenutku, ha-ha-ha… Nezaboravne scene. Imaju snimci SOS kanala da to potvrde“.
(Star sport)
Da je titula osvojena u Beogradu, slavilo bi se na stadionu i eventualno, kao 2017. vožnjom autobusa gradskim ulicama, ali ovo u Kruševcu je imalo nastavak. Van Kruševca.
„Koliko je ljudi došlo da nas podrži najbolje se videlo prilikom povratka za glavni grad. Bar deset puta smo morali da stanemo nasred auto-puta kako bismo pozdravili Grobare, palile su se baklje, pilo pivo, skakali smo po putu. Buvkalno blokirali saobraćaj. Nekoliko puta smo se zaustavljali na pumpama, jer su i na njima bili navijači koji su hteli da nas pozdrave“.
Zato taj Kruševac i jedan maj 2008. imaju posebnu vrednost u svesti Grobara. Bez obzira na kasnije patnje.
„Meni je to bila prva od četiri titule u Partizanu i bez dileme najdraža. Osećali smo se kao reprezentativci kad osvoje zlato u košarci ili odbojci, takva je euforija bila među Grobarima. Imali smo sjajnu grupu igrača i ljudi koji su nas vodili i zato se to pamti. Kompletna sezona je bila dramatična, neizvesna, ali kao što reče Duško Radović: Nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan“, završio je Marko Jovanović.
Originalni članak: Mozzart sport.rs
