Piše: Volimpartizan.rs
Momi Jakovljeviću verujem jer je opisao bolest koju smo svi gledali, samo je nismo svi hteli nazvati pravim imenom. Svlačionicu Partizana nije razarao manjak talenta, nego višak ega, komfora i igrača koji su u timu samo dok to hrani njihovu statistiku i sledeći ugovor. Ceo intervju dr Mome Jakovljevića objavljen je na Sport Klubu i vredi ga pročitati u celini, jer ovaj deo o povredama uopšte nije samo priča o povredama. To je priča o karakteru, a u ozbiljnoj košarci karakter presudi pre nego šut.
Kad dugogodišnji lekar kaže da jedan loš karakter može da napravi “mali klan oko sebe i razdor”, to ne čujem kao trač, nego kao dijagnozu. Još je važnije što pritom ne beži u jeftino objašnjenje da su problem stranci kao takvi. I sam je rekao da ima divnih stranaca poput Nika Kalatesa, kao i onih koji su “u timu, ali za sebe”. Ta nijansa je bitna, jer pasoš ne kvari svlačionicu; karakter je kvari.
Ne sedim u toj svlačionici i ne znam svaki razgovor iza zatvorenih vrata, pa neću da glumim insajdera. Ali posle toliko godina gledanja Partizana naučiš da razlikuješ loš dan od lošeg duha. Loš dan prođe. Loš duh ostaje u govoru tela, u nervozi posle prve greške, u onom pogledu ka saigraču kojim svi traže krivca, a niko ne traži rešenje.
Zašto Partizanova svlačionica puca kad statistika postane važnija od dresa
Tu dolazimo do onoga što mene najviše boli u današnjoj košarci: previše igrača više čuva sopstvenu zadnjicu nego tim. Ne svi, naravno, ali previše njih ponaša se kao ego-manijaci koji prvo mere sebe, pa tek onda rezultat. Kad utakmica krene nizbrdo, odmah se vidi ko pokušava da iščupa stvar odbranom i ko samo gleda kako da njegova linija statistike ostane čista. Koliko puta smo gledali onaj prizor da posle izgubljene lopte ruke lete ka saigraču ili sudiji, a noge ne lete nazad u odbranu? To nije taktička greška. To je karakter.
Tim ne umire kad promaši otvoren šut; tim umire kad svaki promašaj traži krivca u drugome.
I tu nema sredine: ili veruješ da je dres iznad ega, ili prihvataš da Partizan bude servis tuđih biografija.
Kako je crno-bela svlačionica od povrede napravila pitanje komfora
Jakovljevićev primer sa pet i sedam magnetnih rezonanci je, po meni, možda i najjači deo celog intervjua na Sport Klubu. Nije poenta u samom snimanju, nego u mentalitetu koji stoji iza toga: doktor kaže da nema potrebe, ali glava neće mir dok nalaz ne stigne, po mogućstvu i preko okeana. Kad igrač više veruje svojoj panici nego čoveku koji ga leči, to je već ozbiljan problem za tim.
Ne svi, naravno, i to je važno reći. Ali obrazac postoji. Još gore, takav odnos prema povredi lako postane odnos prema svemu:
- prvo zaštiti sebe
- onda proveri da li si siguran
- tek na kraju misli na tim
Tim koji prvo pita za magnetnu, a tek onda za rezultat, već je izgubio nešto važnije od utakmice.
Zašto je kriza u svlačionici crno-belih bila udar i za Željka Obradovića
Zato mi već mesecima nije delovalo da Partizan ima samo košarkaški problem. Delovalo mi je da ima problem autoriteta. Ne tvrdim da znam svaki razlog zbog kog je Željko Obradović na kraju digao ruke od klupe, niti ću glumiti čoveka koji je sedeo na sastancima. Ali moj utisak je da nijedan trener, pa ni najveći, ne može da vodi grupu koja sistem doživljava kao smetnju sopstvenom komforu.
Kad trener takvog kalibra više puta traži istu stvar, a zauzvrat dobija polovičan odgovor, njega ne troši samo poraz. Troši ga svakodnevni sitni otpor disciplini. Ako je opis svlačionice koji je dao Jakovljević makar približno tačan, onda priča o tome da je i takav autoritet mogao da bude iscrpljen odnutra uopšte mi ne zvuči preterano.
Šta Partizanova svlačionica mora da vrati ako želi tim, a ne zbir ugovora
Ovo je zato mnogo veća tema od jednog intervjua i mnogo veća tema od jedne generacije igrača. Partizan u sledećem sklapanju tima mora da vrati staro, dosadno, neglamurozno pitanje: kakav je čovek, ne samo kakav je košarkaš? Nije slučajno što je Jakovljević nabrojao karakter, voljni momenat, izdržljivost i istrajnost. Menadžeri će uvek gurati talent, brojke i paket. Ozbiljan klub mora da meri i kičmu.
Jer svlačionica se ne sastavlja samo od poena, skoka i asistencija. Sastavlja se od igrača koji mogu da prihvate bol, manju ulogu, kritiku i odgovornost bez drame. Ako to nemaš, imaš roster. Nemaš tim.
Stalno se vraćam na jednu nedoumicu posle ovog intervjua na Sport Klubu: da li je Partizan poslednjih meseci više patio od loše selekcije karaktera ili od vremena u kojem je sebičnost postala normalna čim statistika izgleda pristojno? Oni koji su pažljivo gledali svaki govor tela, svaku reakciju posle greške i svaki odnos prema klupi, neka kažu otvoreno. Grešim li ako tvrdim da se Partizan neće podići dok ponovo ne počne da bira igrače kojima je neprijatno da odgovornost sakriju iza ugovora i sopstvenog komfora?
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
