Nek’ Partizan osvaja trofeje čak i s Vučelićem, ja ću da slavim, ali šta mislim o njima, to je već druga stvar
Samoinicijativnu ispovest Nenada Bjekovića: dualizam na duši u trenutku je Partizan osvojio duplu krunu – radost zbog uspeha crno-belih i bol u srcu zbog ljudi koji ih vode, zabeležili smo u kafiću podno čuburskog parka, svakodnevnom ambijentu nekadašnjeg golgetera, trofejnog trenera i sportskog direktora, sada sa najčešćim atributom, vožda opozicije. Vernog sebi, kritičarski raspoloženog, čak i kad voljenom klubu ide…
– Bila bi nepravda da je ovakva Crvena zvezda uzela titulu. Još jednu posle onog od prošle godine, katastrofa! I dok smo bili na drugom mestu, konstantno smo pokazivali da smo bolji od komšija. Nijednog trenutka se nisam plašio, stalno sam govorio: moramo da ih savladamo i bićemo prvi. Od prvog dana sam tvrdio da Partizan ima bolji tim i stručni štab i da jedino ako ne bude hteo, neće da bude šampion. Kvalitet uvek pobeđuje! A ne da tražite alibi u nekome i nečemu… Srećan sam!
Aktuelno rukovodstvo bi se na ovo poslednje nasmejalo?
– Dobro, sigurno da ima i takvih, ali to me ne dotiče: Partizan je uvek na prvom mestu, igrači dolaze i prolaze, rukovodioci i treneri, takođe, klub ostaje zauvek!
Znači, nije se pevalo samo na Topčiderskom brdu, već i pod mirisnom krošnjom čuburskih lipa?
– Bilo je potpuno isto slavlje u nama dragom kafiću kao nekad kod mene u kancelariji! Trideset ljudi, pravih partizanovaca, ne novokomponovanih, prisutnih u poslednjih godinu i po.
Primali ste i vi čestitke?
– Ništa manje ljudi mi nije čestitalo nego kad sam bio direktor! Ne omalovažavam ni doprinos „njihove” uprave, ali on je minimalan u odnosu na ono što su uradili ekipa i stručni štab.
Po vama, zasluge pripadaju isključivo struci?
– Izričito! Dobro znam odnose, sve što se dešava u Partizanu. Tvrdim da je tako.
Da, ali ko je postavio trenera, doveo igrače?
– Bilo bi sramota da u ovoj konkurenciji nisu osvojili trofeje! Rekoh, cenim, poštujem, ali… Budi gospodin! Ej, vodiš Partizan…
