Stanojević postao maher za Vojvodinu

Posle mučenja u prvom mandatu, trener Partizana kalendarsku 2021. završio sa četiri rutinska slavlja nad Novosađanima

Poslednje slavlje crno-belih protiv Voše (©Starsport

Kao u pesmi, deset godina je prošlo kao tren. Toliko vremena ima otkako je završen prvi mandat Aleksandra Stanojevića na klupi Partizana, a u drugom je pokazao sposobnost da se menja, uči i napreduje, potvrđeno učinkom protiv Vojvodine.

Sve što nije uspevao na početku trenerske karijere, sad mu ide od ruke. Postao je maher za Novosađane, dobio ih je četiri puta u kalendarskoj godini, a taj podatak dobija na značaju ako se ima u vidu da se 2010. i 2011. protiv Lala redovno mučio. Čak je i sam proletos rekao da mu je Voša, uz Crvenu zvezdu, najteži protivnik u srpskom fudbalu. Zbog toga slavlje u derbiju 17. superligaškog kola (4:1) ima specifičnu težinu, ne meri se samo bodovima i kreiranjem povoljnijeg ambijenta nego što je bio posle kiksa sa Proleterom, već i saznanjem da Novosađani, koliko god bili opasni, više nisu pretnja kao nekad.

Pogotovo što su nekad ne samo mučili, nego i dobijali crno-bele. Najpre 3. oktobra 2010. Samo nekoliko dana posle meča sa Arsenalom u Ligi šampiona Parni valjak na „Karađorđu“ nije mogao ni makac. Izgledao je usporeno (izgubio 0:2) i nervozno (crveni kartoni Nemanji Tomiću i Milanu Smiljaniću) i taj poraz ga je dugo pekao zato što je bio prvi Stanojevićev u ulozi šefa stručnog štaba Partizana na domaćoj sceni. Naredni prvenstveni pretrpeo je takođe od – Vojvodine! I to u Humskoj, jer se Abubakar Oumaru 16. aprila 2011. postarao za scenario koji je žestoko uzdrmao tadašnjeg prvaka (1:0), pošto nije navikao da gubi na svom terenu u godinama dominacije srpskim fudbalom.

Stanojević: Fokus ekipe je bio izvanredan

Osvetu je tražio u finalu Kupa Srbije četiri sedmice kasnije. Na stadionu „Rajko Mitić“ 11. maja 2011. jeste dobio (2:1 igrački, 3:0 službeno), ali je na terenu morao da prokrvari, pošto je u to doba Voša imala sjajan tim (Brkić, Vulićević, Mojsov, Medojević, Lazetić, Oumaru…) i baš je dobro preznojila crno-bele, koji su slavili pogocima Prinsa Tejga i Zvonimira Vukića (Danijel Mojsov strelac za Lale) u utakmici koja nije ni završena pošto su se na zahtev tadašnjeg predsednika Ratka Butorovića Novosađani, besni zbog suđenja, povukli sa terena. U sva tri navedena susreta Stanojeviću je zamku postavljao Zoran Milinković. Kako je Kiza otišao (zamenio ga Dejan Vukićević), tako su crno-beli sa Stanojevićem konačno slavili u ligaškom obračunu, 1. oktobra 2011. Lazar Marković i Marko Šćepović su u ranoj fazi pogađali za komotno vođstvo, koje nije uspeo da ugrozi ni Milan Bojović (2:1).

Beše nekad. Sad se mečevima sa Vojvodinom Grobari raduju. Između ostalog zato se priča kako je Stanojević promenio pristup, da mu više nije toliko bitno da se nadigrava i kakav će utisak ostaviti, već mu je samo stalo da je pobedi. Epilog su četiri vezana slavlja u kalendarskoj godini, uz napomenu da skoro ni na jednoj od tih utakmica sastav sa „Karađorđa“ nije bio konkuretan. U martovskom susretu presudio je Takuma Asano (dva gola Japanca za 2:0), u aprilskom, u okviru polufinala Kupa Srbije glava Svetozara Markovića (1:0), u julskom hirurška preciznost Bibarsa Natha (Izraelac dvostruki strelac za 2:0 u Novom Sadu). A onda kad je javnost očekivala derbi, a u Humskoj pomalo strahovali kako će bez „pola“ tima (nedostajali Vujačić, Natho, Obradović, Živković, Terzić, Holender) još jedan poker golova (šesti put ove sezone) u režiji Danila Pantića, Kvinsija Meniga, Rikarda Gomeša i Miloša Jojića.

Za osmeh na licu Aleksandra Stanojevića i spokoj navijača Partizana kad se bude formirao raspored mečeva u plej-ofu, jer aktuelni trener u nekim segmentima izgleda kao unapređena verzija sebe od pre deset godina.

Originalni članak: Mozzart sport

VolimPartizan.rs