Čitajući statuse na društvenim mrežama i forumima, kao i na osnovu serije razgovora sa Partizanovom košarkaškom publikom, shvatili smo da navijači imaju veliki broj zamerki na rad i ponašanje trenera Aleksandra Džikića. Rešili smo da sve te zamerke sublimiramo u ovom tekstu.
1. Selekcija tima. Navijači smatraju Džikića odgovornim za fatalne greške u selekciji ekipe. Majstorović (plata od 100 hiljada evra), Robinson, Ratkovica, Gordon, često i Pot i Vrabac se apostrofiraju kao veliki Džikićevi promašaji.
2. Sujeta i nespremnost da se priznaju sopstvene greške. Npr. uprkos tome što je već u oktobru postalo jasno, kakav epski promašaj je Robinson, trener ne želi da prizna sopstvenu grešku. Umišljenost bez pokrića. Nastupa izuzetno samouvereno, iako nema velike trenerske rezultate u svom cv-ju.
3. Odsustvo timskog i individualnog napretka igrača. Uprkos tome što je na sopstveno insistiranje već u avgustu imao oformljen tim, Džikić nije uspeo da podigne nivo igre. Od Bara početkom oktobra, do fijaska u Zagrebu, ekipa igra na istom nivou.
4. Stil igre, amerikanizacija Partizana. Igra se svodi na veliki broj šuteva za tri poena i izolacija, što je košarka koja je stvorena po uzoru na američki stil. Takva košarka se igra u Francuskoj, Italiji, Izraelu, ali se duboko kosi sa doktrinom i duhom KK Partizan.
5. Ziherašenje. Ekipa u kojoj ima dosta iskusnih igrača, koji donose pobede protiv slabijih timova, ali nisu u stanju da iznenade jače od sebe.
6. Alibi trener. Za svaki neuspeh, Džikić uvek ima izgovor ili opravdanje, nikad ne preuzima odgovornost na sebe.
7. Javni nastupi. Džikić se ponaša netaktično i iritantno u medijskim nastupima, što je povezano sa tezom o višku sujete bez pokrića. Počevši od skandala na utakmici protiv Cedevite, kada je pokušao da uvredi navijača Partizana sa višedecenijskim stažom i uredno plaćenom kartom, gospodina Dragana Guberinića Bosketa, preko omalovažavanja sopstvenih igrača na konferencijama za štampu (” kakvi su – takvi su”), do pokušaja poturanja doktrine koja je potpuno suprotna onome što Partizan jeste (“nije strašno ako se izgubi utakmica, sutra je novi dan, život teče dalje”)
8. Preveliki rad na sopstvenom marketingu. Džikić pokušava da se predstavi kao harizmatična ličnost, kroz degutantno insistiranje na hip-hop muzici i američkom geto shvatanju života.
9. Loše vođenje utakmica. Forumaši zameraju Džikiću zakasnele tajm-aute i automatizovano vođenje utakmica. Igrači se menjaju po unapred osmišljenom šablonu, bez osećaja za tok igre.
10. Odsustvo želje za vaspitno pedagoškim radom sa mladima. Po mišljenju mnogih nedovoljan prostor i pažnja za Slobu Jovanovića i Nikolu Tanaskovića.
11. Loša kondiciona priprema tima, loš izbor kondicionog trenera. Igrači deluju umorno na terenu.
12. Pored jedanaest minusa koje smo nabrojali, Džikić povremeno ima i jedan plus, kod Partizanove košarkaške publike. Veliki broj navijača smatra da Džikić ume da izabere američkog plejmejkera (Hečer) i da je napravio odličan izbor prvog asistenta u vidu Nenada Čanka, za koga svi imaju samo reči hvale.
