Bivši as crno-belih o nekadašnjim, ali i sadašnjim danima u Humskoj, detaljno o srpskim reprezentativcima, manama Engleza pred EURO i zašto bi bio prvak Slovenije čak i sa Koprom
Slušali smo da je prznica, čitali da je težak čovek, čak su mu spočitavali da je rasista, ko zna kakve još etikete lepili, a Zlatko Zahović se danas, kao nekad, smeje. Niti ostavlja utisak kakvim ga doživljavaju njegovi Slovenci (što je, verovatno, usud svih poznatih ličnosti na prostoru bivše SFRJ, pošto ih u rođenoj zemlji obično manje cene), niti je takav kakvim ga prikazuju bio tokom jednočasovnog razgovora za Mozzart Sport.
Ne, nije ovo glorifikovanje bivšeg asa (mada zbog načina na koji je igrao fudbal i vodio Maribor i te kako ima argumenata i za takve ocene), niti euforija zbog načina na koji otvoreno govori o fudbalu, već utisak da se, ako je sve navedeno nekad i bilo tačno, promenio. Nije li to uspeh veći od svih golova, trofeja, pobeda sa klubovima (Partizan, Vitorija Gimaraiš, Porto, Olimpijakos, Valensija, Benfika) i reprezentacijom? Kad priznaš sebi da si, možda, grešio i da je vreme za novi pogled na život.
Bez tenzije, a sa dosta vedrine, kao posledica prevaziđenih zdravstvenih problema što pretiše da ga udalje sa javne scene. Na njoj je bio prisutan duže od tri decenije, najpre kao as Parnog valjka, pa internacionalac u Portugalu, Grčkoj i Španiji, a zatim se vratio u rodni Maribor i podigao klub do nivoa učesnika Lige šampiona.
Prošle su četiri godine otkako je bivši virtuoz napustio „Ljudski vrt“, međutim, ljubav prema fudbalu ga nije napustila.
„Kako će, kad sam u njemu od 18. godine profesionalno? Najpre kao igrač, kasnije u ulozi sportskog direktora. Mnogo toga sam prošao. Sve skupa, osvojio sam 28 trofeja, doprineo plasmanu u Ligu šampiona, Ligu Evrope… I sve to iz male zemlje u kojoj i dalje živim, gde je uzan prostor za korak dalje. Kad sam shvatio da ne mogu nešto novo da uradim, napustio sam Maribor. S jedne strane mi je žao, zato što imam znanje i iskustvo, a sa druge mi se sviđa smireniji život. Na ovim prostorima nije lako raditi, stvari nisu sređene ni infrastrukturno, ni finansijski. Uvek su prisutni borba i pritisak“, nabraja najbolji strelac u istoriji reprezentacije Slovenije.
Kad nema tog ambijenta u kome se neprestano traži još i još, kad se popularni Zlaja pomerio iz svakodnevice sporta, kako izgleda njegov običan dan?
„Poslednjih meseci sam imao zdravstvene probleme, posvetio sam se njihovom rešavanju, ali generalno je život u Sloveniji privilegija. Naročito u Mariboru, zato nema gužve. Grad je mali i miran. Blizu su mi Grac i Ljubljana, dva sata vožnje mi je potrebno do mora. Obožavam skijanje i samo je pitanje hoću li ovde na Pohorju ili skoknuti dva sata do Austrije. Volim da odem i do Portugalije, Španije, zemalja u kojima sam igrao. Prema tome, ne fali mi ništa“.
Reklo bi se, pravi hedonista. Sve suprotno sa najvećim delom života, jer se saživeo sa pritiskom. Nedostaje li mu?
„Možda malo, jer kada ga se rešiš, paše ti ponekad smiren život, ali pritisak je, valjda, u nama. Možda me već malo žulja što ništa ne radim“.
Zbog toga što je pod pritiskom funkcionisao dobro, bilo kao igrač, bilo kao sportski radnik, Zahović je u stanju da objasni mlađim čitaocima šta znači snalaziti se po takvim okolnostima?
„Ne zaboravite da mi živimo na Balkanu, obožavam ga, ali uslovi za rad i napredak nisu baš sjajni. Stalno si pod pritiskom rezultata, finansija, uspeha. Svi imamo nenormalne ideje koje stižu iz Evrope. Neprestano trošimo ogromnu energiju kako bismo ostvarili planirano. Zato ne dajem savete nikome ko je radio na ovim prostorima. Samo pokušavam da uđem u njihovu kožu, znam s kakvim se nedaćama suočavaju“.
Bilo u klubovima, bilo u reprezentaciji. Očekivanja su uvek velika na ovim prostorima, tako će biti i ovog leta u Nemačkoj, jer će se Srbija u Zahovićeva Slovenija suočiti u grupi Prvenstva Evrope i pod pretpostavkom da će Engleska biti prva, pitamo ga kome bi dao veće šanse da prođe grupu?
„Nadam se da će to biti Slovenija. Teška je grupa, međutim, vera u reprezentaciju je spontana, prirodna. Sad, kako će biti… Verujem da možemo u eliminacionu fazu, imamo odličnu reprezentaciju, sjajnog selektora, u naletu smo. Stvarno verujemo u državni tim, jer nam momci, sa svim limitima, nude ohrabrujuće rezultate. To nam je probudilo nadu da možemo do velikog rezultata“.
Kakvo je mišljenje rasprostranjeno u narodu, među prijateljima, običnim svetom, kako oni doživljavaju reprezentaciju, pošto se dugo čekalo na plasmanu neko veliko takmičenje, još od Mundijala u Južnoj Africi 2010?
„Ne zaboravite da nismo išli na EURO, koliko i vi. Dakle, 24 godine. Euforija zbog plasmana i te kako postoji. Moramo da imamo na umu činjenicu da je nas tek nešto više od 2.000.000. Pritom, u Srbiji imate dve institucije poput Partizana i Crvene zvezde, izvanredne fudbalske škole, dosta talenata, koji se probijaju do selekcije. Mi to nemamo, što naš uspeh velikim. Nije bilo realno da se plasiramo, a uspeli smo. Kriterijumi u Srbiji i Sloveniji su drugačiji“.
ENGLEZI JEDVA ČEKAJU DA IDU KUĆAMA, MOŽEMO DA IH DOBIJEMO I MI I VI
Zahović (AFP)
A šta može vaša selekcija. Kod nas se formiralo mišljenje da imate tek dva igrača na visokom nivou, Jana Oblaka iz Atletika i Benjamina Šeška iz Lajpciga. Da li je stvarno tako?
„A Andraž Šporar? Odličan je napadač Panatinaikosa. Onda štoper Jaka Bijol, privodi kraju drugu sezonu u Udinezeu, mali Timi Maks Elšnik iz Olimpije je sjajan na sredini terena. Imamo i Mihu Zajca iz Fenerbahčea, koji je dobar, ali u ovoj konstalaciji snaga i ne dobija šansu. Kod vas sve pršti od individualnog kvaliteta, a kod nas se radi na stvaranju mozaika takmičarske ekipe.“
Kad je tako onda do izražaja dolazi rukopis Matjaža Keka, vašeg Mariborčanina.
„Najviše mi je žao što nikad nismo imali priliku da sarađujemo. Za one koji su zaboravili, da podsetim da je reč o stručnjaku koji 2017, dok je vodio Rijeku, nije pobedio Dinamo, nego Zdravka Mamića, što je velika razlika. Poseduje iskustvo, znanje, napreduje svakodnevno, a retorički je jak, što je za selektora bitna stavka. Ume da vodi grupu, igrači mu veruju. Zbog svega navedenog sam ga zvao da dođe u Maribor, ali su se pojavili problemi sa navijačima i do saradnje nije došlo. Priznajem, u trenutku kad sam ga hteo na klupi, Maribor baš nije bio na nekom nivou i zahvalio je na predlogu, ali ga i dalje cenim. Zato što je takmičar“.
Rekoste i da je retorički nadaren. Zašto potencirate taj detalj?
„Ne znam da li ljudi shvataju koliko je to bitno za reprezentaciju. Poruka iz svlačionice ka javnosti. Ljudi danas ogromnu važnost pridaju tome. Znaš kako je, internet je komunikacijski šou, zato je važno šta dolazi od tima ka navijačima. Kek se tu izveštio, baš je radio na sebi, a uz nespornu stručnost, sad mu se sve vraća“.
Znači li to da nema skandala u reprezentaciji poslednjih godina? Makar javnost za njih nije saznala.
„Šta znači skandal? Ponekad je poželjan, zato što se stvari posle toga vrate u normalu. Znaš, imali smo velike probleme posle utakmice sa Srbijom u Ligi nacija. Baš posle tog meča, kad su se neke stvari raščistile, krenula je reprezenatcija napred. Momci su se trgli i napravili dobar rezultat“.
U grupi je „zatvoreno“ jedno mesto, svi vide Engleze kao velikog favorita, neki čak i za osvajanje turnira.
„Oni jesu iznad svih zato što imaju Premijer ligu, ali… Kad im gledaš reprezenatciju, ponekad stekneš osećaj da su previše dugo zajedno, da jedva čekaju da idu kući. Takav utisak su na mene ostavili. Možeš da ih uhvatiš u lošem trenutku i da ih – dobiješ“.
Da dobijemo Engleze?
„Ma, oni su puni svega i ako im nije dan… Njima se prioriteti na dnevnoj bazi menjaju. Mislim na pojedince“.
Idealan tajming da pomenemo jednog od njih, pošto svi vidimo Harija Megvajera kao slabu tačku. Na primer, Aleksandar Mitrović da ga „razgrne“ u vazduhu, a Benjamin Šeško da na nasamari na travi?
„U svakom slučaju! Mogu obojica to, nego šta… Nema dileme. E, sad, to je samo jedan igrač, jedan duel, ali imamo 90 minuta i još desetoricu Engleza na terenu. Zato je bitnija strategija od pojedinaca. Možemo da kažemo kako je ideja da čekamo Šeška (da napadne Megvajera, op. au), ali potrebno je odbraniti se, preneti loptu u napad. Nije baš to tako lako. Strategija je bitna“.
Plaši li vas eventualno rezultatsko stradanje od Ostrvljana, jer imaju zastrašujući napadački kapacitet?
„Ne, ne, ne… Znate šta, jednom smo igrali nerešeno sa njima u Ljubljani, a trebalo je da ih dobijemo, jer smo bili bolji. A oni od nas, čak i kad su nas savladali, nisu bili uverljivi. Dobili su nas pet puta, od toga je u četiri slučaja bio samo golom razlike. Osim toga, to što su oni bili ubedljivi u kvalifikacijama se zaboravlja. Kvalifikacije i završni turir su kao dva različita sporta. Dok krčiš put to je maraton, imaš pravo na grešku ili dve, dozvoljeno je da kriziraš, a kad počne turnir onda je najbitnija strategija kojom pristupaš utakmicama. U savremenom fudbalu su male razlike među reprezentacijama“.
Kolike su između Slovenije i Danske, imali ste priliku jedni druge da izmerite baš u kvalifkacionoj grupi?
„Nikad na prostoru Skandinavije nismo ostavili dobar utisak, mislim da nijednu pobedu nemamo. Ubiše nas presingom i brzinom, jer su Danci dva različita tima kod kuće i na strani ili neutralnom terenu. U Kopenhagenu, gde obično čekaju rivale, uzdaju se i u kišicu što nakvasi teren, pa lete. Ne možeš im ništa. Uz to su snažniji momci od naših. Tamo nismo bili na nivou kad je u pitanju držanje lopte, a onda smo to promenili u Ljubljani i izgledalo je daleko bolje. Sve je moguće u Nemačkoj, možemo da ih dobijemo“.
Važi li isto i kad se budu u Minhenu, 20. jula sreli Srbija i Slovenija?
„Srbija je otišla na EP posle 24 godine, ali me nije ubedila. Čini mi se da je Katar ostavio dosta negativnosti oko reprezentacije. Plasman na Mundijal je odrađen fantastično, dobiti u Portugaliji presudnu utakmicu je za prepričavanje. Zbog toga su očekivanja bila previsoka, verovatno je ljude u Savezu taj rezultat poneo i možda su zaboravili na sitnice koje prave razliku na velikim takmičenjima. Posle toga, plasman na Evropsko prvenstvo je bio prioritet, čestitam na ostvarenom cilju, a sad je bitno postaviti novi cilj. Tu dolazimo do problema mentaliteta ljudi sa našeg podneblja, strategije, takmičarskog duha“.
Znam da cenite Dragana Stojkovića Piksija kao osobu, bivšeg igrača i selektora, međutim, ne čini li se i da je reprezentacija pod njegovim vođstvom u velikom raskoraku između učinka odbrane i napada?
„Fali vam takmičarski duh, definitivno. Nema dileme. Definitivno je potrebno poradit i na disbalansu, ali kad dobijaš čvrstinu u odbrani više nisi atraktivan. I obrnuto. Imate velike skokove tokom 90 minuta. Na primer, odigrate neverovatno kvalitetnih 20 minuta, onda vas pet ili deset nema nigde, ponesu vas emocije i… Kad poseduješ taktičku kulturu, onda ravnotežu u igri održavaš tokom cele utakmice. U pomenutih desetak minuta izgubi se taktički red, a protivnici te neprestano analiziraju i jasno im je gde si ranjiv. Nije samo do Stojkovića, to je stara boljka svih balkanskih reprezentacija“.
Da li baš svih?
„Hrvati su napravili pomak na tom planu, jer imaju najbolju struku. To se kombinuje sa velikim nacionalnim nabojem. Struka je ušla u bit svakog hrvatskog igrača i kad ih vidiš jasno ti je da svaki pruža maksimum. Mnogo bolje igraju za reprezentaciju nego za klubove. To se naziva kultom reprezentacije. Da bi se to postiglo, deluje mi da je struka dobro analizirala vrednosti, ali i mane svakog hrvatskog fudbalera. To je osnovna razlika“.
OD SERGEJA UVEK OČEKUJEM DA IGRA ZA OSMICU, A ON STALNO ZA ŠESTICU
Sergej Milinković Savić na utakmici sa Slovenijom (Star sport)
Da se vratimo na Srbiju, koga volite da gledate od naših reprezentativaca?
„Bolje me pitaj koga ne volim, ha-ha-ha… Tadića zbog pozicije koju sam ja pokrivao, Mitrovića zbog srčanosti, Vlahovića zbog golova. Mada, Vlahoviću kao da nedostaje kontinuitet. Možda je napravio malo veći skok u karijeri, odlaskom iz Fjorentine u Juventus, ali će doći na visok nivo, jer poseduje sjajne kvalitete“.
Što se tiče Mitrovića, može li igranje u Saudijskoj Arabiji, gde je utisak da se igra sporije nego u Premijer ligi (ne govorimo o Aleksandru, nego generalno), da se odrazi na njegov učinak u Nemačkoj?
„Ne verujem. Dečko je davao golove i ranije, daje i i sad, davaće ih opet. Možda nije baš svaka utakmica po intenzitetu kao u Premijer ligi, ali u tom takmičenju je Kristijano Ronaldo „kontaminirao“ sve i kad ostali njega vide kako trči sto na sat – kidaju. Drugo pitanje je tu bitno, pošto svi znamo da je u Arabiju Mitar otišao zbog novca, da li je sad spreman na žrtvu, da spreman stigne na Prvenstvo Evrope. To je drugi par cipela“.
Zbog čega tako mislite, uvek je bio sjajan u reprezentaciji?
„Znam da igra na srce, na fizičku snagu, samo pitam da li trenira isto u Saudijskoj Arabiji kao što je pre, kako bi mogao spreman da dođe na takmičenje. Ne mogu da zamislim da će se štedeti bilo koji igrač, nebitno kako se zove, jer zna da ima EP pred sobom. Pritom, ova povreda…“
Mitrović u poslednjih nekoliko ciklusa najbolje funkcioniše sa Dušanom Tadićem. Njih dvojica kao da su sijamski blizanci u reprezentaciji. Nama je jasno šta Tadić donosi, a pošto ste igrali na istoj poziciji, jeste li uočili nešto što mi nismo?
„Dečko je fenomenalan. Leva noga sjajna, ljudski kvaliteti isto tako, vole ga igrači, zato što im pravi višak na terenu i(li) pogađa u trepavicu. Samo da je zdrav i spreman, a koliko vidim ne pravi pauze. Koliko shvatam, moglo bi ovo Dušanu da bude poslednje veliko reprezentativno takmičenje. I dalje je željan fudbala, iako dolaze mlađi, brži, teško je da održava godinama visok nivo. Vidimo da i ove sezone dominira, daje golove, asistira Edinu Džeku, mada se u Turskoj igra zasniva samo na individualnom kvalitetu. Zato je Dušan u Istanbulu kao riba u vodi. Otuda njegove vrednosti dolaze do izražaja, raširi teren i igra svoju igru. Čuvaju ga, udvajaju, ali ne mogu. Ako mu je dan, baš se vidi da uživa“.
Tadić očigledno nikom nije sporan, ali u našoj javnosti jeste Sergej Milinković Savić. I dalje se najveće polemike vode oko njegovog učinka.
„Više sam očekivao od Sergeja. Čekam ga… On meni igra stalno za šesticu, a svi mislimo da ima kvalitet za osmicu. Evo, pitam, ima li? Kažu, pokazao je to na nekim utakmicama. Znači li to da bi selektor trebalo da gata koji je to meč kad će Milinković Savić da proigra. Dugo nije i sad je potrebno da selektor pronađe koja je to utakmica ili uloga kad će se pojaviti“.
Rekli ste ono što 95 procenata ljubitelja fudbala misli. Ljudi vole Zlatka Zahovića baš zbog toga što je iskren, govori kako jeste i kako mi vidimo.
„Nadam se nikog ne vređam rečima o Sergeju. Tako ga vidim. Zamisli selektora onda u toj situaciji, potrebna mu je kristalna kugla da bi procenio kakav će Sergej biti na dan utakmice. Stalno mislimo da hoće, znam da hoće, mada ne radim s njim da bih znao tačan razlog“.
A da ste u poziciji, da li bi ga angažovali u svom klubu, pošto se ranije pričalo da SMS vredi 100.000.000 evra?
„Bih! Volim takve igrače koji ne daju sve, a imaju kapacitet. Mogu s njim da radim, da ih unapredim. Veći je problem s onima koji nemaju kapacitet, „ubiše se“ i opet igraju za šesticu. Ne možeš da ih unaprediš“.
Idemo dalje: odbrana nam škripi, valjda smo u tom zaključku saglasni?
„Kolektivna odbrana, a ne igrači. Meni su odlični, razbiše se momci, trče, ne mogu da sve da pohvataju. Kako će? Ubiše se koliko se trude, curi čas po levoj, čas po desnoj strani. Evo, probao je Piksi i sa četvoricom u liniji u Moskvi. Selektor nije tu da bi udovoljavao kritičarima, nego da zastupa ideju u koju veruje“.
NIKAD NE BIH IZGUBIO OD SRBIJE, MORAŠ DA JE IZNERVIRAŠ
Pogodak Zahovića na utakmici Slovenija – Jugoslavija (Reuters)
Da ste selektor, umesto Keka, kako biste se suprotstavili Srbiji u Minhenu?
„Kad smo se sreli u Ligi nacija, bio sam stručni konsultant za potrebe jedne televizijske stanice. Srbija je vodila 2:0 posle prvog poluvremena i tad sam rekao šta bi Slovenija trebalo da popravi. Na kraju je ispalo baš kako sam pričao i stigli smo do 2:2. Nikad ne bih izgubio od Srbije, zato što znam njene igrače. Poenta je u tome da Srbima ne smeš da ostaviš da igraju „jedan na jedan“. Zbog velike razlike u kvalitetu, to je onda praktično „jedan na nula“. Sve što je potrebno da radiš je da ih frustriraš, da izgube red. Za to je nekad dovoljno pet minuta. Onda nema šanse da izgubiš. To znači da ih iznerviraš, emotivno. Da uđeš snažno duel, ali pre svega da ih dupliraš prilkom čuvanja. Moraš da imaš guste linije i da ne dozvoliš da ti igrač bude sam. Na primer, ako ostaviš Andriju Živkovića „jedan na jedan“, on će te proći kad hoće. Tadić isto. U takvim okolnostima sav talenat izbija iz njih. Suprotno time, kad se srpskim fudbalerima suzi prostor, ako na 60 metara od gola počneš da ih udvajaš, počnu da se dodaju i pogube se“.
Idealni trenutak da se vremenskom mašinom vratimo skoro četvrtk veka unazad, na ono šta je bilo pre 24 godine, susret u Belgiji okončan rezultatom 3:3 u grupi EP, iako je Slovenija vodili tri razlike. Prvo, kako ste poveli? A drugo, kako smo vas stigli?
„Bili smo motivisani i bez obzira što je Jugoslavija imala veći indivudualni kvalitet, iznenadili smo je. Poenta je da na toj utakmicu naše izmene nisu donele boljitak, a vaše jesu. Ušli su Stojković i Milošević i odmah je, za vas, bolje izgledalo. Nama se desilo pomračenje. U redu, bilo nam je to prvo veliko takmičenje pod imenom Slovenija. Svima nam je ostala u sećanju baš zato što smo ispustili tri razlike. Ipak smo bili zadovoljni. Kad smo stigli do 3:0 nisam pomislio „gazimo ih“, ali na kraju, pošto nismo pobedili, u glavi mi je bila misao „zemljo, otvori se“. Dok je 3:0, igraš, misliš sve je u redu, ali suština je u izmenama. Vujadin Boškov je pogodio, naš selektor (Srećko Katanec, op. au) nije i to je to. Tad nisam mogao da pretpostavim da ćemo zajedno čekati 24 godine na sledići odlazak na EP. Sloveniji nikad nije jednostavno da se plasira, ali me je Srbija nekoliko puta neprijatno iznenadila“.
PARTIZAN IMA SIGURNA 3.000.000 EVRA KAD POČNE SEZONA, A TROŠI 15.000.000
Razumemo vas. I nas je. Baš kao što su Partizan i dešavanja u njemu uticali na manjak entuzijazma Grobara. Zato je logično da otvorimo novu temu, pošto se prirasli za srce navijačima crno-belih početkom 90-ih godina prošlog veka. Kako cenite aktuelni trenutak?
„Posmatram ga u svetlu dešavanja u našim društvima. Teško je napraviti pomak, zato što nema finansijske stabilnost. U takvim okolnostima je komplikovano ostvariti kontinuitet na duge staze. Imaš sigurna 3.000.000 evra kad sezona počne, a trošiš po 15.000.000 evra. Stano si u procepu. Pogrešiš li u jednom prelaznom roku ili ispadneš iz Evrope, problemi se multiplikuju. Takva situacija te stalno vraća nazad, stano baca nazad. Prinuđen si da improvizuješ. Nije jednostavno“.
Opet, pet godina bez trofeja, sedam bez titule, mora da te kao navijača frustrira ta suša. Ili ne?
„Ne, zato što sam shvatio situaciju. Ne frustrira me, pokušavam sve da razumem. Rukovodio sam i ja klubom, a kad padaš iz rupe u rupu, teško je izbaviti se. Mada, Partizan je toliko veliki klub da će naći način. A onda će opet biti nekoliko godina uspeha, pa će se vratiti na početak. To se ciklično događa i sa Crvenom zvezdom, Hajdukom, Dinamom… Rešenje za crno-bele vidim jedino u veličini kluba. Toliko ima bivših asova i sposobnih ljudi koji znaju da se nose sa problemima i vide korak ili dva unapred. Plivaju u problemima. Mora da se napravi novi stadion, poboljša infrastruktura. Znam, teško je i zato je potrebno biti mađioničar, da imaš i naklonost sreće“.
Pomenuli ste Zvezdu, kako vam se čini ove ili poslednjih nekoliko sezona?
„Zvezda je sad morala, zbog razlike u finansijama u odnosu na Partizan, da napravi bojlji sistem. Ne mislim samo na prvih 11. Partizan nema mogućnost da trener tokom priprema promeni dvojicu ili trojicu igrača, kamoli da ih valjano integriše u sistem i sprema za novu sezonu. Razlog je taj što jedan fudbaler dođe u avgustu, drugi u septembru, treći je nespreman, četvrti nije igrao mesecima… I onda ih trener sprema kroz takmičarske utakmice. Nevezano ko je na klupi, u Partizanu mi trener više mi deluje kao selektor, stalno mora da vodi računa da mu se neko od nosilaca ne povredi, da nekog štedi, jedan da mu igra 60, a drugi 30 minuta. Teško je. Za razliku od Zvezde, koja, ipak, ima sistem, manje je bitno da li je pogodila igrače ili ne, ali sistem postoji. Na sve to, jače utakmice, kao posledica iskustva igranja u Ligi šampiona. Odatle crpi novac za dalje angažmane“.
Slično je uspevalo i vama. Maribor je imao nekoliko velikih naleta, kad se domogao Lige šampiona i Lige Evrope, uz dominantnu poziciju u domaćim okvirima. Kako?
„Možda je bilo lakše u manjoj državi, sa manjim resursima, možda zato što ovde nije pritisak kao u Partizanu. Znaš kako, Partizan je Ferari. Da bi jurio moraš da napraviš motor, a to je ekipa. Napraviti motor nije jednostavno. Kad to uradiš nebitno je ko je za volanom. Onda imaš sistem. Vrlo je bitno da 99 odsto igrača trener ima na raspolaganju prvog dana pripreme za novu sezonu. Kako drugačije da radi?“
Uglavnom se treneri i hvataju za glavu, baš iz navedenih razloga.
„Mada, fascinatno je da uprkos svemu crno-beli stalno pogađaju dovođenjem stranaca, ali se opet vraćamo na finansijsku nestabilnost. Kad nema novca, onda kažeš: „Hajde da guramo ovog malog, pa šta bude“. Razmišljaju ljudi kako da prodaju, da bi preživeli. Logično. Za poštovanje je kako ljudi unutra to održavaju. Prošao sam sve to, znam kako im je i možemo samo jednim drugima da ponudimo sportsko rame za plakanje“.
Ljubomir Vorkapić, Zlatko Zahović i Savo Milošević su ovakvu modu furali 1993. godine (MN Press)
Kad smo već kod mladih igrača, zašto je danas sramota, iz ugla pojedinaca degradirajuće, otići na pozajmicu, a ti si išao na dve po dolasku u Humsku?
„Zato što je utucaj menadžera i roditelja ogroman. Zbog njih deca žive u oblacima, u nestvarnom svetu. Pozajmica je privilegija mladom igraču, jer će igrati. A tinejdžeri čitaju o kamionima, avionima, roditelji, luda kuća. Jedino onaj ko je spreman da sluša prizemne savete, čisto spotske, taj će isplivati. Danas deci pričaju da će uzeti milione posle dve dobre utakmice. To su loši primeri. Ja sam jedva čekao da idem na poazjmice. Znate zašto? Da bih igrao. Čak je posle povratka sa kaljenja u Proleteru bila ideja da odem u Rad. Trebalo je Miroslav Stević da se vrati sa Banjice, a ja odem među Građevinare. Prihvatio sam tada predlog Nenada Bjekovića, međutim, Ivica Osim je bio za to da ostanem i tako sam počeo redovno da igram za Partizan“.
Bila je to generacija koja je umela povremeno i da parira Crvenoj zvezdi, kao šampionu Evrope. Da nije bilo rata, da li bi napravila podvig sličan večitom rivalu?
„Nemam dilemu nijednog trenutka. Najviše zato što je bila odlično vođena: stručno i rukovodstveno. Svi momci koji su tad bili prvotimci napravili su velike karijere. Nije to slučajno. I svi su bili mladi u Partizanu. Strašne igrače smo imali. Ne znam da li bismo postali najbolji u Evropi, u šta bi smo se razvili da smo ostali na okupu, ali smo imali materijal da zabeležimo sjajne rezultate“.
Šta mislite, što su vas ljude toliko voleli? I dalje te vole, ali čime si ih osvojio boravkom u Beogradu?
„Možda zato što sam iskren. Nikada nisam krio da mi cela familija navija za Partizan. Verovatno je to u pitanju. Volim Partizan i tu ljubav ne može ništa da promeni“.
Čak ni distanca. Kad ste poslednji put bili na stadionu?
„Gledao sam derbi kad je na jednoj strani bio Aleksandar Stanojević, a na drugoj Robert Prosinečki. Dugo je prošlo od posete Humskoj, ali sam redovan u Areni, na košarkaškim utakmicama. Evo, poslednji put sam uživo ispratio duel sa Žalgirisom. Baš volim da gledam košarku. Dešavalo se da u 11 ujutru krenem za Beograd, naveče gledam utakmicu, spavam i sutradan nazad za Maribor. Ljudi po celoj Sloveniji znaju koliko sam privržen, stalno me zivkaju za ulaznice, pred svaki meč dobijem toliko poziva da mi se čini kako bih jednu tribinu mogao lagano da napunim mojim navijačima. Neverovatno je koliko je euforija praćenja Partizanovog fenomena u Evroligi rasprostranjena i u Sloveniji“.
KOME DA VERUJEM, AKO NE ŽELJKU OBRADOVIĆU?
Veliki uspon sa trenerom Darko Milaničem (MN Press)
Kako to tumačite, kad su rezultati u neskladu sa očekivanjima?
„Prosto je. Ljudi vole Partizan. Onda, atmosfera u režiji Grobara. Imam utisak da bi isto bilo da se igra na stadionu. Na kraju, struka. Publika se poistovetila sa Željkom Obradovićem. I on sa njom. Trener je lokomotiva svega. Brate, pratim sve, čitam ili slušam njegove izjave i osim što poseduje znanje, odiše takvom energijom da vuče klub napred. Bilo gde u Evropi da Partizan Partizan narod hrli da ga vidi. Uopšte ne brinem kad su malo lošiji rezultati. Imam koga da slušam i kome da verujem. Kome ću, ako ne Željku? Kako Obradović kaže, tako je“.
Još 2015. pominjalo se da bi mogao upravo Zlatko Zahović da novčano pomogne košarkaški klub, kad se davio u finansijskim nedaćama.
„Nisam o tome nikad hteo javno, ali kad me već pitaš. Tad su nas pitali da li svako od nas može da pomogne u skladu sa mogućnostima. Pristao sam, što da ne? To je moj klub. I opet bih“.
Hoće li doći dan kad će Partizan, i u fudbalu i u košarci biti broj jedan u Srbiji?
„Nego šta će! Velike su to institucije, vratiće se, ne moraju Grobari da brinu. A znate zašto će se vratiti? Zato što je gigant, poseduje armiju navijača i onda mu je lakše da se oporavi. Ne znam hoće li publika morati dugo da čeka, ali u sportu, kao i u modi, menjaju se stilovi. Ne može stano da traje jedna kolekcija. I kad se budemo vratili, znam da će biti fantastično“.
Možda kao tvoji igrački dani. Kako u Beogradu, kasnije Portu, Atini, Valensiji, Lisabonu. Žališ li za nečim?
„Apsoutno – ne. Karijera je satkana od uspona i padova, čas si gore, čas dole. Ne može sve u životu, kamoli sportu, da bude potaman. Zato nije ni realno da sve bude idealno“.
A funkcionerska, ima li tu da nešto nedostaje?
„A šta? Sve sam ostvartio i to sa klubom iz malog rada. Uveo sam dvaput Maribor u Ligu šampiona, tri puta u Ligu Evrope, prezimio pre Partizana, Zvezde, Dinama, koji su, ipak, veličine, a Maribor je u bivšoj državi bio drugoligaški klub. Ako pogledate rezultate, nismo se obrukali. Polovinu utakmica u eliti nismo izgubili“.
Sve je to u suprotnosti u odnosu na ono što čitamo u slovenačkim medijima. Kažu da je Zlatko svadljiva osoba, da vređa, da se ponaša bahato… Zašto vas napadaju?
„Zbog uspeha. Uzeo sam 16 trofeja tokom funkcionerske karijere u Mariboru. Dešavalo se da maltene u oktobru budemo prvaci. A nismo iz glavnog grada. Onda, svi veliki uspesi slovenačkog fudbala vezani su za moje ime: prvi plasman na EURO, prvi plasman na Mundijal (u Japan i Južnu Koreju, preko grupe u kojoj je bila Jugoslavija, op. au), drugi plasman na Mundijal (u Južnoj Africi, op. au), prvi klub koji se plasirao u Ligu šampiona iz naše države bio je Maribor sa mnom, pa još jednom, onda tri Lige Evrope, opet ja. Od deset najvećih uspeha slovenačkog fudbala ja sam učestvovao u osam. Zato imam sve argumente da pričam otovreno. Imam znanje, poznajem materiju, suštinu. Stručan sam, posedujem PRO licencu. Živim fudbal. Kad bi se desilo da, na primer, preuzmem Kopar, bio bih prvak deset puta zaredom. Zašto? Zato što u Sloveniji ne postoji kvalitetna struka i bio bih prvi. Ne razumeju ljudju ovde takmičarski, evropski fudbal“.
Postoji i druga strana medalje, ono za čim mi u Srbiji žudimo, a to je smenjivost na vrhu. Kod vas su u poslednje četiri sezone bila četiri različišta šampiona: Mura, Maribor, Olimpija i Celje.
„Normalno, kad mene nema. Ne bi se to desilo da sam u Mariboru. Otkako sam otišao, osvojena je samo jedna titula. A dok sam bio čak osam naslova za 14 godina. Samo da podsetim da kad smo krenuli nismo imali ni za prašak za pranje veša“.
Znači, morali ste da pomažete sopstvenim novcem?
„Znaš li da si ti prvi novinar koji me je to pitao? Za sve ove godine niko u Sloveniji me to nije pitao“.
Evo, pitam?
„Ne bih odgovorio. Onda znaš šta je… Kad se poistovetiš sa klubom, daješ celog sebe, ne u samo stručno i energetski, nego i materijalno… Svi znaju, a nikome me nije pitao. Eto u kakvom društvu živimo. To smo odabrali i ja to prihvatam“, dodao je Zlatko Zahović za naš portal.
Taman da ništa više u životu ne radi – legenda.
Originalni članak: Mozzart sport
