Dok je trajao post od 1965. do 1976. promenilo se šest predsednika u Humskoj
Sezona bez trofeja nikada ne može da se proglasi uspešnom, koliko god bivši i sadašnji treneri Partizana Igor Duljaj i Albert Nađ ubeđivali u suprotno, tvrdeći da je cilj od početka sezone bio – drugo mesto.
Čudan stav za dva čoveka koja su ponikla u klubu iz Humske 1 i koji bi trebalo bolje od svih da znaju šta je u tom „DNK“ Partizana. Ili si šampion ili nisi. Nema trećeg, nema sivog. Samo crno ili belo.
A, ovo je peta takva sezona zaredom. Iako je Parni valjak bio jesenji prvak, na kraju će još debelo zaostati za večitim rivalom u Mozzart Bet Superligi Srbije, dok je u Kupu završio nastup u polufinalu. Ne može Partizan više ni do Kupa, za koji je izgledalo jedno vreme da je pretplaćen na njega kao utešnu nagradu.
Da li će to imalo uzbuditi nekog od glavešina na crno-beloj strani Topčiderskog brda? Možda nekog isprovocirati da pomisli na ostavku, da prepusti mesto nekom, možda, sutra uspešnijem? Naravno da neće.
Ovakvih posnih godina u istoriji Partizana je bilo i ranije. Čak dva puta duže od decenije titula nije stizala na stadion JNA. Partizan nije imao titulu ni u periodu od 1949. do 1961. godine (uzeo tri Kupa), a baš nikakav trofej ni u razmaku od 1965. do 1976. A, šta je drugačije bilo tada nego danas? Uprave su se menjale posle neuspešnih godina.
U tom prvom sušnom periodu Partizan je promenio četiri predsednika. Od Ratka Vujovića (1950), preko Bogdana Vujoševića (1952-56) i Đura Lončarevića (1956-58) do Martina Dasovića (1958-62).
A, kada su došle sledeći put posne godine, čak šestorica čelnika su se promenila u fotelji prvog čoveka Partizana: od Vladimira Dujića (1965-67), Miće Lovrića (1967-71), preko Miloslava Prelića (1971-73) i Vese Živkovića (1973-74), do Predraga Gligorića (1974-75) i Nikole Lekića (1975-79).
Za ovih sada sedam sušnih godina u Humskoj su se menjali samo treneri. Usput je otpao neko iz drugog ešalona rukovodstva, ali glavni protagonisti, predsednik kluba Milorad Vučelić, koji je u navodnoj ostavci, pa jeste-nije prvi čovek crno-belih, kako mu kad dođe i generalni direktor Miloš Vazura su i dalje tu. I nemaju nameru da se povlače. To što se trofejna sala na stadionu otvara tek kad svrati kakva đačka ekskurzija, to oni ne vide kao svoj deo odgovornosti. Zato treneri lete kao konfete. A, igrački kadar koji brani crno-bele boje je iz godine i godinu sve tanji.
Mada je i izbor trenera spremnih da sednu za volan Parnog valjka sve tanji i svesni su toga i u Humskoj. Tako je posle Ilije Stolice posao dobio Gordan Petrić, koji je bio tek nešto malo više od početnika, posle njega Igor Duljaj, a za njim Albert Nađ, koji su u rezimeu pre Partizana imali samo – Teleoptik. Prosto, osim njih, “vojnika Partizana”, niko drugi nije hteo. Potvrdio je to i Duljaj u intervjuu za “Alo“:
“Poslušao sam srce i došao sam u najgorem mogućem trenutku, tri dana pred utakmicu sa Crvenom zvezdom, kada niko nije hteo da dođe u Partizan. Mogu sada da kažu da je stajao red da dođe u Partizan, ali generalno, niko nije hteo”, rekao je sada već bivši trener crno-belih.
Ako sutra ni Nađ ne bude “zadovoljavajući”, na čija li će vrata tandem V – V zakucati…
Originalni članak: Mozzart sport
