Uvek svoj. Uvek aktivan. I uvek Partizan.
Duško Vujošević, čovek koji je Humskoj dao identitet, emociju i smisao, u razgovoru za Sport Klub govorio je o godini koja je protutnjala, o Partizanu koji boli, o Željku Obradoviću – sa poštovanjem koje samo legende mogu da imaju jedna prema drugoj.
„Pošto svi znaju da sam navijač Partizana, kluba koji mi je dao priliku da se realizujem, ostvarim profesionalni život, posebno sam vezan za Humsku. Sve ovo što se dešavalo krajem godine… znate, tu već postoji jezička razlika u tumačenju Željka Obradovića, ljudi oko njega i ovih drugih… velika je razlika između neopozive i konačne ostavke“, započeo je Vujošević, u svom prepoznatljivom stilu.
Odlazak Željka Obradovića, kako kaže, bio je potres koji još traje – ne samo u Partizanu.
„Mislio sam kao i većina – sezona nije išla dobro. Grupa ljudi koja je praktično stvarana dve godine pokazala je nedovoljnu spremnost za žrtvu, entuzijazam i ljubav prema klubu. Željko, sa tolikim autoritetom, više nije mogao da podnese spoznaju da ne kontroliše svlačionicu. A kada trener tog kalibra izgubi tu kontrolu – to je kraj.“
Vujošević je naglasio da problem nije bio samo rezultat.
„Nisu radili na terenu ono što je tražio, verovatno ni na treningu, ni u onih preostalih 24 sata – načinu života. Borio se dugo, ali to je postajalo sve teže, i na kraju je dao ostavku. Očekivao sam da izdrži do kraja sezone, ali videlo se da ima i zdravstvene probleme.“
Govoreći o strukturi tima, legendarni trener se dotakao teme koja godinama tišti Partizan.
„Ne sme da se dozvoli da svlačionicu nose stranci. Amerikanci su dobri košarkaši, profesionalci, ali često nemaju emociju prema klubu. A sport bez emocije nije dovoljan. Moraju da postoje domaći igrači, oni koji razumeju šta znači Partizan, večiti derbi, publika, istorija.“
Osvrnuo se i na ponašanje navijača posle Obradovićevog odlaska.
„Normalno je da su želeli da pokažu zahvalnost Željku. Došao je posle devet evropskih trofeja, vratio se u Partizan – to je ogroman gest. Ali, šta ćemo sa onima čija je nedovoljna strast dovela do problema? Sa igračima?“
Posebno teško mu je palo ono što se dešavalo na tribinama.
„Da se zviždi svojim igračima, da se navija protiv svog tima… To boli. Partizanovi navijači više nisu isti kao pre. Izgubili su neke simbole vernosti i to mene, kao čoveka kome je košarka život, strašno boli.“
Na pitanje o uplivu politike u odlazak Obradovića, Vujošević je bio jasan.
„Ne. To je posledica loše napravljenog tima i loših profesionalaca. Zaprepašćen sam koliko su neki igrači loši profesionalci. Ako ti trener vikne, a ti se uvrediš – gde ti je ponos? Ako ti rival da koš, mora da te boli kao da te pljunuo u lice.“
Ipak, Vujošević nije dozvolio da se ime Željka Obradovića instrumentalizuje.
„On je čovek normalnih stavova. Od prvog dana je govorio da u dvorani ne sme da bude vređanja. Nije bio revolucionar. Sad se od jedne rečenice prave filmovi. Nema tu šta da se čupa.“
Za kraj, Dule je izgovorio rečenicu koja odzvanja kao opomena:
„Klub je pocepan. Ne bi trebalo da se izaziva propast, da ne ostane kamen na kamenu od onoga što je godinama stvarano.“
Duško Vujošević, Partizan i 2025. godina – iz ugla čoveka koji nikada nije prestao da govori istinu, ma koliko ona bolela.
Čitav intervju možete pročitati na: Sport klub.rs
🖤 CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE.
Piše: Volimpartizan.rs
