Partizan (ponovo) igra fudbal. Nije da se padne na teme, nije (još) efikasno kako bi trebalo, niti stabilno kako bi moglo, ali daleko bolje nego pre samo tri sedmice kad je na terenu vladala totalna anarhija.
Onaj Partizan sa Miroslavom Đukićem i ovaj sa Zoranom Mirkovićem maltene nemaju dodirnih tačaka. U završnim sekvencama prethodnog trenera bio je negledljiv, usporen i apatičan, dok sa novim deluje ozbiljnije, rastrčanije i hrabrije. Zato mu navijači aplaudiraju bez obzira na ishod i većina ih je saglasna kako naredne sedmice može da se desi ono što nije sinoć. Da padne velikan kakav je Bešiktaš.
Za golim okom uočljiv napredak crno-belih najzaslužniji je popularni Bata, vrativši u Humsku veru, igru i poštovanje. Što znači da je šok terapija uspela i sad je izazov za mladog stratega i njegove saradnike u stručnom štabu da nivo na koji su podigli ekipu održe i(li) pobošljaju. Cela Humska veruje da je to moguće.
O tome kakvu energiju je Mirković uneo u klub svedoči nekoliko scena: topao doček Grobara u Zemunu, aplauzi sa svih strana stadiona u Humskoj pred revanš sa Nordsjilandom, pa isto takvi dok je koračao ka klupi pred dvoboj sa turskim timom, da bi posle 1:1 u svlačionicu ispraćen povicima:
„Idemo dalje“.
Čule su se te dve reči čak i kad je Partizan gubio evropske mečeve kod kuće, međutim, ovakvu veru u senzaciju navijači nisu imali još otkako im je Aleksandar Stanojević posle beogradskih 2:2 klimanjem glavom odgovorio na skandiranje „hoćemo pobedu u Briselu“ i kasnije ispunio obećanje eliminisavši Anderleht za drugi plasman u Ligu šampiona.
Jednostavno je. Navijači doživljavaju Mirkovića kao svog. Đukić, uprkos tome što je čak prebacio plan u Evropi (u prvoj sezoni) nije imao tu privilegiju. S tim što poverenje nije blanko, već se za njega sam izborio konkretnim sadržajem.
Čak ni rezultat ne mora da bude u prvom planu, mada se mora konstatovati da je s tri vezane pobede zaustavio slobodan pad. Igra je ta koja strogoj, probirljivoj i fudbalski pismenoj publici daje za pravo da se nada kako sa Zoranom Mirkovićem ovaj tim može da napreduje. Pogotovo u ofanzivnom delu. Ako viceprvak sveta, Domagoj Vida, konstatuje kako je „ovaj Partizan bolji od prošlogodišnjeg“ – a tad je dao dva gola Dinamu iz Kijeva – pa još doda da „lepo igra“ onda to nisu samo kurtoazne reči nego jasan nagoveštaj da je Parni valjak na stazi oporavka.
Pogotovo što ne mora da se bude veliki fudbalski ekspert da bi se to uočilo. Na primer: kad VladimirStojković stavi loptu na peterac, a dvojica štopera razmanku na ivice kaznenog prostora, golman bira kome će da je doda, posle čega je bilo Svetozar Marković bilo Mark Valijente povedu napred i predaju Saši Zdjelaru ili Nebojši Kosoviću, ovi dalje ka krilima i(li) napadaču, nije li to pokazatelj da se na treninzima radi ono što je u identitetu Partizana. Kao što je Ljubiša Tumbaković učio Zorana Mirkovića i Gordana Petrića, tako današnji šef struke i njegov prvi saradnik insistiraju na „ulazu u igru“, posedu i kontinuiranom napadu. To je dobitak čak veći od onoga koji bi mogao da se dohvati na „Vodafon areni“, jer će crno-belima – prošli ili ispali – ostati u malom mozgu da konačno igraju fudbal do noge i da to koriste u borbi za titulu. A ne da, kao što je bilo skoro godinu dana, golman ispuca loptu ka Leandreu Tavambi, ovaj (ako) je spusti prvom do sebe, pa se gradi akcija.
Ruku na srce, baš tako je pao gol (ispucavanje Stojkovića, vazdušni duel, Pantić za Zakarića i centaršut ka Rikardu), međutim, detalj iz 14. minuta predstavlja izuzetak, jer je domaćin napadao po zemlji, insistirajući na građenju akcija iz poslednje linije, a ne preskakanju terena.
Dopalo se i to navijačima. Kad smo kod njih, dolaskom Mirkovića promenio se ambijent u Humskoj. Podela na tribinama, nažalost celog kluba, još ima, međutim, nema negativne energije, nema besa prema igračima i treneru, nije bilo ni negativnih komentara ka upravi kluba. Samo su se aplauzi čuli na Topčiderskom brdu u četvrtak veče.
To (samo)poštovanje, da se problemi ostave kod kuće, a na stadion dođe da bi se navijalo za Partizan, bez obzira da li u loži sedi Milorad Vučelić, na na klupi Zoran Mirković, dugo nije viđeno na utakmicama ovog kluba i u direktnoj je vezi sa načinom na koji sadašnji Partizan igra. Muški. Zaleteo se na jačeg od sebe. Krenuo da ga pobedi. Sad, što nije uspeo, kompleksna je tema, ali trčanje, uklizavanje, srčanost, posvećenost, pa i disciplina dovoljni su argumenti onima koji tvrde da je Bata pomerio Parni valjak sa polazne tačke.
Cene ga. Ne može ni Šenol Guneš da garantuje pobedu u revanšu, jer ponovo liči Partizan na sebe. Nije pao u poslednjih 20 minuta. Pokušava i(li) igra fudbal. Napada. Ume da se pobije. I da zapreti.
Bude li takav i na Bosforu…
Autor : Aleksandar Joksić
