Kada je sredinom januara u Herningu sa šest golova bez promašaja izbacio Srbiju sa Evropskog prvenstva, malo ko je pretpostavljao da će Tobijas Vagner iste godine obući crno-beli dres. Sada je austrijski pivotmen igrač Partizana, deo tima koji se posle trinaest godina vraća u Ligu šampiona, i prvi put u karijeri igra u tom takmičenju. U razgovoru za Mozzart Sport, Vagner je bio otvoren o razlozima dolaska, o Raulu Gonzalesu i o tome kako vidi grupu u kojoj su i Fikse Berlin i Vesprem.
Prvi utisci: Beograd, Humska i „najveći klub do sada“
Vagner ne krije da mu je Partizan po rangu drugačiji od prethodnih adresa.
„Partizan je stvarno dobar klub, veliki klub. Od prvog trenutka kada dođeš ovde, možeš da osetiš tu energiju, tako da je to verovatno najveći klub za koji sam do sada igrao“, rekao je Vagner.
Reč je o igraču koji je prošao Erlangen, Tuluz i Limož, pa ovakva ocena nije protokolarna fraza. Ona istovremeno postavlja i meru odgovornosti: ako je Partizan „najveći“ klub u njegovoj karijeri, onda i očekivanja koja Humska ima od njega ne mogu biti manja.
Zašto Liga šampiona i zašto Raul
Debitantska sezona u najjačem klupskom takmičenju bila je jedan od glavnih razloga dolaska, ali ne i jedini.
„To je jedan od razloga zašto sam ovde, naravno. A i Raul je neverovatan trener, i on je imao veliki uticaj što sam tu“, kaže Vagner.
Ovo je detalj koji vredi zapamtiti. Kada iskusan pivotmen sam prizna da ga je trener „doveo“ jednako koliko i takmičenje, to govori nešto i o Raulovoj poziciji u klubu i o tome kako se Partizan predstavlja u pregovorima. Za srpske uslove, to je pomak od dovođenja imena ka dovođenju u sistem.
Grupa u kojoj se, po Vagnerovim rečima, „nikoga ne treba plašiti“
Grupa je teška: Fikse Berlin sa Matijasom Gidselom i Mijajlom Marsenićem, veteran Vesprem, i Porto koji je papirno slabiji ali daleko od prolaznog rivala. Vagner ne beži od računice.
„Naš cilj mora da bude da pobedimo Porto dva puta, da dobijemo tu prvu utakmicu protiv Berlina, pa ćemo videti šta će se dalje dešavati“, kaže Austrijanac. „Ne treba nikoga da se plašimo. Ni Vesprema, ni Berlina.“
Ovo je zdrav ton za tim koji se posle trinaest godina vraća u Ligu šampiona. Nema preterivanja, ali nema ni skromnosti koja unapred priznaje poraz. Ključna stavka je jasno postavljena: Porto dva puta i kućni meč sa Berlinom kao startna pozicija. Ako se ta računica sruši već u septembru, Partizan će morati brzo da nađe novi plan.
Trio na pivotu i pomoć iz svlačionice
Na svojoj poziciji Vagner deli minute sa kapitenom Ivanom Mićićem i mladim Petrom Ivanićem, a u klubu ga je dočekao i povređeni Miloš Kos, saigrač iz Erlangena.
„Ivan i ja smo potpuno različiti u napadu, imamo različite stilove, što je odlično jer možemo da se prilagodimo protivničkoj odbrani. A Petar je mlad, gladan igrač koji želi sve da sruši pred sobom“, kaže Vagner.
Razlika u profilu Vagnera i Mićića je tačno ono što Raulu treba u takmičenju gde svaki protivnik nudi drugačiju centralnu odbranu. Uz Ivanića kao razvojnog igrača, pozicija pivota deluje kao jedan od najkompletnijih delova ekipe. Pravo pitanje nije kvalitet, nego hijerarhija minuta u utakmicama koje se lome na dva-tri poseda.
Nemanja Ilić među prvima na spisku
Zanimljiv detalj je i taj koga je Vagner prvog obavestio o potpisu.
„Nemanja Ilić mi je dobar prijatelj. Bio je jedan od prvih koji je saznao kada sam potpisao za Partizan“, otkrio je pivotmen, uz opasku da Danijela Anđelkovića iz milošte zove „Doktor rukometa“.
Sitnica, ali korisna. Vagner u srpsku rukometnu sredinu ne ulazi kao stranac; ima mrežu poznanika koja skraćuje period adaptacije, a to je često razlika između igrača koji „uskoči“ u sistem i onog kome treba pola sezone da progovori isti jezik sa saigračima.
Ostaje ono najvažnije, a to su utakmice. Za tri nedelje u Pioniru je Berlin, Vagner je jasno tražio punu dvoranu, a Raul dobio pivota koji ne beži od velike scene. Sve ostalo je stvar septembra, i onoga što će se videti kada rečenica „ne plašimo se“ pređe iz intervjua u prvu tvrdu odbranu Gidsela i društva.
