Vezista pristigao letos iz Karabaga uprkos bljesku i promeni pozicija nije upao u klasu Natha i Rikarda
Premijernih šest meseci Patrika Andradea u Partizanu – narodskim rečnikom: nit’ tamo, nit’ ‘vamo!
Vezista pristigao letos u Humsku iz azerbejdžanskog Karabaga ekspresno je nagovestio potencijal, kad… Upao je u lavirint: čas toplo, čas hladno i, tako, u krug.
– „Baš” igrač! – nije krio zadovoljstvo Ivica Iliev, tog 30. juna sportski direktor Parnog valjka, debitantskom partijom Andradea protiv Spartaka iz Trnave na pripremama u Sloveniji.
U foajeu hotela „Primus”, u društvu trenera Ilije Stolice, Ivice Kralja, Dejana Rusmira, Svetozara Kete Tanaskovića, nastavivši da deli komplimente:
– A, videćete još bolje od njega… Znao sam koga sam doveo, ništa nije iznenađenje. Tek očekujem velike stvari.
Otkrišvi i šta pod tim podrazumeva:
– Da nosi ekipu… Bude motor… Karika koja nam je nedostajala!
Međutim…
Iako je Patriku aklimatizaciju ubrzao zemljak Rikardo Gomeš, igrač sredine terena sa Zelenortskih Ostrva nije uspeo da uskoči u glavnu ulogu u crno-belom filmu.
Naravno, bilo je povremenih bljeskova – poput gola i asistencije u beogradskom trijumfu nad Hamrunom neposredno po inauguraciji novog šefa struke Gordana Petrića, ali…
– Gledao sam ga pre dolaska. Sad ga treniram i smatram da može bolje. Imao je problemčiće u glavi, sad mu je porodica došla u Beograd, valja ga sačekati, da se navikne na grad i klub, biće mnogo bolji – kazivao je sredinom avgusta aktuelni komandant srpskog viceprvaka.
No, Andrade je konstantno bio u raskoraku, na polju useljavanja u srca Grobara kaskajući za još jednim novajlijom – Fusenijem Dijabateom, fenomenalnim izdanjima na međunarodnoj sceni brzopotezno ugrabljenog epiteta ljubimca svih kojima su crno-bele boje pri srcu.
Nekako, ostajao je nedorečen, otežavajućeg faktora u neretkom menjanju pozicija. Centralni vezni, pa po levom i desnom boku, čak i iza špica… Za zaključak: prilično nedefinisan!
Doduše, bez obzira šta učinio u budućnosti na Topčiderskom brdu već sad je zaslužio trajno mesto u Partizanovom almanahu – kao strelac jedinog gola u nezapamćenoj kup blamaži protiv Radničkog u Sremskoj Mitrovici!
Da Patrik Andrade, uprkos kvalitetu vidljivom na prvi pogled i oličenom u tehničkoj moći i maratanskom trčanju, ne zasluži prelaznu ocenu na kraju jeseni pobrinula se i viša sila – povredio se na treningu uoči remija s Javorom na Autokomandi i, od tog 23. oktobra, nema ga u konkurenciji.
Proleće bi trebalo da odgonetne pravo lice veziste rođenog u Praji pre skoro tri decenije (9. februara ulazi u četvrtu), dotle – za utehu može da mu posluži da se ni Hamidu Traore nije proslavio (tačno, doprineo balansu i boljem izgledu Partizana, ali i delovao tromo, istrošeno, sa sijaset tehničkih grešaka), Kvinsi Menig je u brišućem padu i teško da bi iko žalio ako već ove zime napusti Humsku, Fuseni Dijabate ne može da se podiči nijednim golom na sve siromašnijim srpskim terenima…
Rikardo Gomeš, jesenas autor 19 golova (plus šest asistencija) i Bibars Natho, potpisnik na 11 pogodaka (pride, devet završnih dodavanja), druga su dimenzija!
Originalni tekst Sportski žurnal
