Na Dan pobede, 9. maja u Klubu sportista sa početkom od 18 časova, JSD Partizan će zajedno sa svojim Vaterpolo klubom obeležiti prvu veliku evropsku pobedu, osvajanje Kupa šampiona.
Prošlo je 60 godina od dana kada su crno-beli slavili na završnom turniru prvog izdanja najvažnijeg elitnog takmičenja klubova, u Zagrebu, obzirom da Beograd nije imao zatvoren bazen podoban za organizaciju međunarodnih turnira. U društvu sa Borisom Čukvasom (1934), tada trenerom i igračem i Đorđem Perišićem (1941) koji je osvojio šest trofeja i s Filjolijem je apsolutni rekorder, evociramo uspomene na dane prvog zlatnog perioda Partizana. U poznim godinama i dalje vitalni, baš kao mladići koji su svojevremeno osvojili Evropu.
„Početkom šestdesetih su se stekli uslovi da Partizan dobije kvalitetan vaterpolo klub. Sandić je već bio tu, stigli smo iz Herceg Novog Muškatirović i ja. Naše sportsko društvo je dalo podršku stvaranju jakog tima. Na prvom državnom prvenstvu u konkurenciji jakih sastava smo bili treći. Godinu dana kasnije su nam se pridružili Janković iz Mladosti, Čolović iz hercegnovskog Jadrana i sa Korčule Tedeski“ seća se Čukvas.
U to vreme igralo se dva puta deset minuta, pet minuta pauze, bez ograničenja napada koji je morao da bude aktivan. I posebno, igrači koji su počinjali utakmicu nisu mogli da se menjaju, osim u slučaju povrede. Čukvas i kao trener i igrač imao je ulogu, danas teško zamislivu.
„Znali smo kakve imamo igrače, bilo nas je dosta u reprezentaciji. Igrali su još u postavi Jovanović, Čolović Šiljak, Živković, Mihajlov, Petković… Pitate za Perišića. Došao je kao vrsni prsaš iz Kotora, učesnik Olimpijskih igara i često je nama popunjavao broj na treninzima. Videlo se da ima dara, ne samo za plivačke sportove. Rekao sam mu, Djoko, hajde batali to plivanje, kreni sa nama i za dve tri godine bićeš reprezentativac. Odgovorio mi je, Pope, tako su me zvali, nemoj da me zavitlavaš. Postao je ćlan reprezentacije i pre, izvanredan bek.“.
Čukvas je taktiku pravio prema igračima. Zajedno sa Sandićem i Jankovićem bio je i gol igrač. Partizan je postao atrakcija, na tribinama Tašmajdana je imao više gledalaca nego što ih ima danas na vaterpolo utakmicama. Partizan je 1963. već bio izuzetno jak sastav.
Sada priča Đorđe Perišić:
“Biro LEN je 7. juna 1963. doneo odluku o formiranju Kupa evropskih šampiona. Za prvi, koji je održan 1964. učestvovali su prvaci zemalja iz prethodne godine. Bilo ih je 12 bez Mađara, glavnog inicijatora ovog takmičenja. U februaru 1964. odigrane su utakmice u grupama u Napulju i Varšavi. Partizan je u Italiji protiv bugarskog CSKA odigrao 2:2 a zatim pobedio Barselonu 6:1, Duizburg 8:1, Genet 5:0 i Kanotijeri 3:1.”, rekao je Perišić, pa nastavio:
“Ljuti su bili Čukvas i Muškatirović posle remija sa Bugarima. Kostadinov je postigao prvi gol u istoriji KEŠ, kasnije je bio funkcioner Tehničkog vaterpolo komiteta. Iz Napulja su na finalni turnir otišli još Kanotijeri i Duizburg a iz Varšave Dinamo iz Moskve, Dinamo iz Magdeburga i Legija“.
Partizan je dobio organizaciju, a domaćin je bio Zagreb od 13. do 15 marta. Rivali su bili izuzetni. Dinamo Moskva sa Šubertom Čikvanajom, Grišinom, Mišvemiradzeom, Katašovim, Gligorovskim… Zatim Dinamo iz Magdeburga sa Fenom, Baleštetom, Krugeom, Hermansom, Rundom…
„Imali smo pravo da se pojačamo igračem drugog kluba, došao je iz Mladosti Bonačić. Igre na tom turniru su ga preporučile za reprezentaciju. Igrali smo u sastavu: Muškatirović, Perišić, Bonačić, Čukvas, Sandić, Janković, Tedeski, Šiljak, Manić, Živković, Čolović i Glidžić.“
U sjajnoj atmosferi zagrebačkog bazena koji je imao oko 700 mesta, Partizan je bio neprikosnoven. Pet utakmica je odigrano za tri dana. Pobeđeni su Kanotijeri 6:2, Legija 6:0, u najvažnijoj utakmici Dinamio iz Moskve sa šest reprezentativaca 4:3, Duizburg 7:2 i Dinamo iz Magdeburga 4:2. Od deset utakmica u takmičenju Partizan je pobedio devet i samo prvu sa Bugarima remizirao. Postigao je 51 a primio 14 golova. Mesta na tribinama nije bilo.
Čukvas kaže:
„Prava vaterpolo publika. Bilo je dosta Splićana koji su studirali u Zagrebu. Osećali smo se kao kod kuće. Malo smo proslavili u Hotelu Dubrovnik. Premije? Bilo ih je, Bonačić nam je pričao da takvu od Mladosti nije primio.“ smeje se Perišić.
Naredne godine Partizan je bio drugi, pa je zatim slavio dva puta. Vodio je velike bitke sa Pro Rekom u kojem su blistali Gibelini, Pico, Lonci. U Jugoslaviji je Partizan bio neprikosnoven na domaćoj sceni, redjao je titule. Od šest trofeja osvojenih do 1976. jubilej može da ponese i onaj osvojen 1974.
Pola veka je prošlo od tog petog slavlja. Na finalnom turniru u Beogradu pobeđeni su OSC 6:2, Dinamo iz Bukurešta 7:6 i De Roben 7:4. To je pošlo za rukom: Markoviću, Perišiću, Maroviću, Antunoviću, Sandiću, Belamariću, Rudiću, Predragu Manojloviću, Stameniću, Sofijaniću, Avramoviću, Bratuši, Novakoviću i Vranešu, koje je u tom pobedničkom pohodu vodio trener Vlaho-Bata Orlić. Sedmi je osvojen 2011. u Rimu kada je tim Igora Milanovića deklasirao Pro Reko.
„Da, početkom šestdesetih smo krenuli da napravimo veliki klub. Uspeli smo i nadam se da će Partizan biti opet onaj stari, jači od svih nevolja i protivnika“ zaključio je vitalni Boris Čukvas.
Pored Čukvasa i Perišića iz prvog šampionskog evropskog sastava su živi Ozren Bonačić koji je u Zagrebu, Dragoslav Šiljak, istaknuti naučnik decenijama u SAD i Nenad Manić koji je povremeno u Beogradu i u Švajcarskoj. Sa preminulim drugovima velikani za sva vremena.
Originalni članak:Sport Klub.rs
