Rukometaš Ivan Dimitrijević:"I duša i telo sve je crno

Sa Ivanom Dimitrijevićem razgovarao Vlado Stanojević

Ivan Dimitrijević, bivši rukometaš Partizana,čovek kome epitet ”grobarčina” i izraz ”i dusa i telo sve je crno-belo” savršeno pristaju,prica nam o svojim uspomenama,trenutnoj situaciji,povratku u Partizan…
Dimitrijević je pre odlaska u inostranstvo crno-belima ostavio novac kako bi platili deo duga prema Savi Mešteru, zbog kojeg je račun kluba u blokadi.
Ivan Dimitrijević tako se na najbolji način odužio klubu u kojem je kao igrač stasao,osvojio nekoliko trofeja i stekao iskustvo igranja u Ligi šampiona.

1.Kada i gde se pojavila tvoja ljubav prema rukometu? I u kom trenutku si shvatio da će rukomet biti tvoj život?
Pa to je sve počelo sasvim slučajno u osnovnoj školi dok sam bio u drugom razredu, išlo je obaveštenje da pocinje rukometna sekcija i ja sam bio zainteresovan iz razloga sto je i moj otac se bavio nekada rukometom pa mi je to bilo zanimljivo. Počeo sam da treniram sa nekih osam godina, bombardovanje me je prekinulo na par meseci ali sam kasnije naravno nastavio da treniram i igram.

2.Kako si došao u Partizan i ko je insistirao na tvom dolasku?
Pošto sam svoje rukometne prve korake napravio u R.K.Sindjelić kao i moj veliki idol Nedja Jovanović, zbog kojeg sam i izabrao da nosim broj 8,došlo je vreme kada sam morao da odem iz razloga sto je klub dosta oslabio zbog odredjenih stvari i želeo sam da nastupam za neku jacu ekipu. Generacija 90′ u Partizanu je bila takoreći nepobediva,a trener te generacije je bio Sale Brković (kasnije i trener prve ekipe koji me je izveo na pravi rukometni put) je insistirao kod uprave da jedan od najvećih talenata u Srbiji mora da dodje kod njega i da klub to ne sme ispustiti. Zajedno sa Milićem,Ilićem,Nenadićem,Džamićem,Vukovićem i sa jos mnogo drugih činili smo nepobedivu ekipu u tom uzrastu a nekoliko godina kasnije smo većina nastupali za prvi tim Partizana.

3.Da li se sećaš svog debija za prvi tim Partizana i kako si se osećao u tom trenutku?
Debitovao sam jako mlad za prvi tim ali se ne sećam direktno tog momenta, ali mislim da je to bila kup utakmica protiv Kostolca na Banjici, najjači utisak u mojim da kažem počecima u prvom timu je ostavila polusezona,kada je ekipa ostala bez 5 standardnih prvotimaca zbog povrede i ja sam vraćen sa pozajmice i tada je sve krenulo,ta sezona je prekretnica u svemu jer sam sa nepunih 18 godina igrao 60 minuta i u predzadnjem kolu gde se odlucivala titula Crvenoj Zvezdi dao 9 golova i praktično odigrao jako bitnu ulogu u toj utakmici.

4.Trenirao su u društvu mnogih igrača koji su bili sa tobom u Partizanu.Ko je na tebe ostavio najjači utisak?
Uf moram ti priznati da je to jako teško reći i izdvojiti nekog posebno,pošto zaista od tih ljudi sam naučio pre svega da budem dobar čovek,pošten momak pa tek onda bolji igrač.Ne bih nekog da zaboravim ali Dragan Sudžum,Stojan i Bane Radanović,Nenad Maksić,Bojan Butulija,Veljko MIlosević,Vlada Mandić,Milos Milinić,Dejan Vasić,Nenad Uške Radosavljević svi su mi oni pomogli u svemu ovome sto sam nabrojao.Neizostavni deo tokom moje karijere u Partizanu su bili fizioterapeut i moj veliki drugar Nemanja Vučic Vučko i naravno Miki Radosavljevć uz trenera Saleta Brkovića i ostale članove stručnog štaba.

5.Najtužniji i najsrećniji trenutak u ‘crno-belom’ dresu?
Najtužniji možda i najteži momenat je bio onda kada sam shvatio da zaista napuštam moj Partizan, meni je to lično dosta tesko palo,a što se tiče utakmica to je možda utakmica protiv Vojvodine u polu-finalu kupa Srbije u Novom Sadu.
Najsrećniji momenat, hm mnogo ih je bilo jako jako mnogo,pošto sam sa Partizanom osvoji sve što se može osvojiti u Srbiji,ali bih izdvojio ulazak u Ligu šampiona u Slovačkoj,pobedu u derbiju koji sam već spomenuo kada sam postigao 9 golova sa samo 18 godina i naravno sve ostale pobede u derbijima posto su mi te pobede i te kako drage i slatke.

6.Kako je igrati pred Grobarima?
Igrao sam u dosta zemalja u Evropi što sa klubovima gde sam bio što za klubove koje sam nastupao,takva atmosfera ne postoji nigde na rukometu kao sto je prave Grobari.Imao sam sreću da smo godine kada smo igrali Čelendž kup,navijači dolazili svaku utakmicu i svaki derbi,pa sam osetio taj draž i taj naboj.Mislim da se to rečima ne moze opisati dok se ne oseti.Svaku podrsku koju oni pruzaju i kada ne ide je neopisiva i zbog toga sam im neizmerno zahvalan,i dan danas kada se sretnem sa većinom navijača jako mi bude drago što me pamte iz vremena kada sam nosio dres našeg Partizana.Sa mnogim navijačima sam u sjajnim odnosima i zbog toga sam mnogo srećan.

7.Koja ti je omiljena navijačka pesma?
Imam ih više naravno,ali ako bih morao da izdvojim onda je to “Dete Partizana” od grupe JNA,a navijačka je “Samo za njega znam”.

8.Blokada računa sprečila te pre izvesnog vremena da ponovo obučeš Partizanov dres, ali si našao način da pomognes voljenom klubu?
Više puta sam to naglašavao da je to samo jedan gest i potez koji sam učinio zarad boljeg sutra za naš klub,to je bio neki da kažem minimum koliko sam mogao da učinim.
Pre svega ja sam obećao da ću to uraditi da bi zaigrao za klub na šta iz kluba nisu hteli da čuju ali sam insistirao na tome jer sam želeo da igram,nakon toga mi je stigla ponuda iz Austrije koju nisam mogao da odbijem. Da se okrenem i odem a obećao sam nešto? Da to uradim klubu i ljudima koji su me napravili kao čoveka i osobu? Nikada tako nešto ne bih uradio Partizanu i opet kažem to je samo jedan gest i potez koji ne bih stavljao ispred svog imena i igara,idemo dalje tu smo da pomognemo klubu koji nam je sve dao.

9.Tvoj uzor među domaćim ili stranim igračima?
Definitivno broj jedan mi je Nedeljko Nedja Jovanovic,zbog njega sam i počeo da nosim broj 8,kao klincu mi je idol bio Petar Nenadić iako zvuči smešno jer je samo par godina stariji od mene,naravno ne mogu a da se ne divim Karabatiću koji mi je istinski idol pored gore navedene dvojice i celoj toj generaciji Francuza.

10.Da li u kojoj meri pratiš i dalje Partizan?
Naravno da pratim Partizan u svim sportovima.Rukomet je tu uvek oko mene i koliko god sam u mogućnosti pratim i u svakodnevnom kontaktu sam sa igračima na svakodnevnoj vezi sa Kukićem i Mihajlom Ilićem.Kada god sam u Beogradu idem na treninge,a ukoliko se igra neka utakmica u nekim od drugih sportova nikako ne propuštam,što se da primetiti

11.Imaš tri osvojene titule šampiona,jedan kup i dva super kupa,koja ti je titula najdraža?
Svaka titula je draga na svoj način i vredna na svojč,opet kazem možda mi je najdraža ta prva titula i sve to što se dešavalo nakon osvajanja u Bačkoj Palanci to veče je nezaboravno,ali svaka sledeća je bila sve sladja,kao i kupovi i Super kup kog se i ne sećam bas najjasnije zbog potresa mozga i divljackog starta nekog kome nije mesto u rukometu,ali su mi saigrači prepričali kasnije sve hahaha

12.Sada si u Rumuniji gde nastupaš za Steauu. Kako si se adaptirao na rukomet u Rumuniji?
Rukomet u Rumuniji je u neverovatnoj ekspanziji i zaista uživam ovde.Svaka utakmica se prenosi na TV-u svih sedam utakmica u kolu,mnogo ljudi prati rukomet i dosta se ulaze u rukomet. Došao sam u veliki klub koji ima tradiciju isto kao i moj Partizan i nisam imao problema da se adaptiram i naviknem na breme velikog imena.U ekipi sam sa Mišom Kostadinovićem koji mi je ovde pomogao neverovatno i dočekao kao mladjeg brata,ali sa njim sam saradjivao u Partizanu malo vise od tri godine i funkcionisali smo jako dobro pa mi je zato jos lepše sto smo ovde zajedno,bar se zajedno nerviramo kada gledamo utakmice Partizana i gubimo živce zajedno ako nista drugo xexexe.

13.Odakle nadimak Lutkica?
Nadimak mi je dao MIhailo Radosavljevic tada trener golmana u Partizanu.Dobio sam nadimak pošto kada sam usao u prvi tim Partizana imao dugu kosu i nejake konstitucije i svaki treci trening me je nesto bolelo i žalio sam se na nešto,pa je Miki onda rekao čuvenu recenicu odakle je sve pocelo “ajde kakav si kao neka barbika,lutka…prava si Lutkica” ahaha,mnogo mi je smešno sve ovo,ali da svi napokon znaju pravu istinu,eto i tako je ostalo Lutkica i sada me svi manje-više znaju kao Lutkicu.

14.Kada bi te opet zvali iz tvog Partizana, da li bi prihvatio poziv da se ponovo vratiš?
Bože,pa za ovo nije ni potrebno pitanje to mislim da i vrapci na grani znaju da ja živim za taj dan,iskreno želim karijeru da završim u Partizanu a kasnije da ostvarim se kao funkcioner kluba.Za sada me najviše nekako vuče da budem sportski direktor kluba i neretko se šalim sa Saletom Blagojevićem da ću ja da mu dodjem glave a on me je i “izmislio i istrpeo” na šta dobijem uvek odgovor da će samo meni i prepustiti to mesto.Šalu na stranu ali Sale se lavovski bori za taj klub i te momke,na žalost je takvo stanje gde je država trenutno u crveno belom šalu pa se mora istrpeti,ali verujem u njega beskrajno i da ce naći izlaz iz ove situacije.Za Beograd me vezuje i devojka i porodica,pa se iskreno nadam da ću kroz par godina se vratiti i tada već imati za ženu moju sadašnju devojku Milicu.

15.I za kraj – poruka za navijače Partizana i posetioce sajta volimpartizan.rs ?
Da se držimo svi zajedno jos jače sada kada je najteže,da verujemo u bolje sutra i sto bi rekao naš veliki motivator,trener i gospodin Duško Vujošević; “sve ce se ovo jednom lane zvati”.
I moram da pohvalim rad sajta pošto sam redovan posetilac i pratim rad,zahvalio bi se na ovako opširnom interivijuu i uvek drage volje sam spreman da se družim sa vama i odgovaram na vaša pitanja.
I DUŠA I TELO I SVE JE CRNO BELO !!!

Ostaje da se zahvalimo Vladu Stanojeviću na organizaciji i realizaciji intervjua, a Ivanu Dimitrijeviću na spremnosti da odgovara na postavljena pitanja.