LIČNI STAV – Jutro posle: Partizan nije problem svake tuđe evropske bruke

Piše: Volimpartizan.rs

Najveći problem jutro posle evropskog pada Partizanovog rivala nije sam rezultat, već brzina kojom je javnost požurila da ublaži njegovu težinu. Kad Partizan odigra loše, presuda je kolektivna i nemilosrdna; kad se oklizne neko drugi, odgovornost se uredno suzi na klupu, jedan detalj i poneki oprezan komentar.

Ne traži ovde niko linč, niti navijačko naslađivanje nad tuđim porazom. Traži se samo ista mera. Ako je Partizan godinama morao da živi sa naslovima koji od jedne slabe večeri prave dijagnozu celog kluba, onda je pošteno da se isto pravilo primeni i kada padne neko kome je javni prostor mnogo blaži nego što bi rezultati zaslužili.

Kad Partizan padne, naslovnice traže krv, a kad rival padne, mediji uporno traže izgovor i skretanje teme

To je obrazac koji se vidi gotovo svaki put. Kad Partizan ispadne ili odigra evropski meč ispod očekivanja, do podneva se otvaraju sve fioke: uprava, prelazni rok, omladinska škola, sastav, atmosfera, tribine, dugovi, trener, karakter igrača. Nema poštede i nema jednog krivca. Sve se iznese na sto, često i više nego što sama utakmica zaslužuje.

Kad se, međutim, spotakne večiti rival, priča se uglavnom prizemlji na bezbedan nivo. Trener dobije deo udara, jedan ili dva igrača ponesu svoj komad kritike, a ono što je iznad njih nekako ostane u polumraku. Nije to više analiza sistema, nego kontrolisano pražnjenje nezadovoljstva.

To je suština koja bode oči. Nije problem u tome da se trener kritikuje. Problem je kada se kritika zaustavi baš tamo gde počinje da bude udobna.

Partizan godinama služi kao zgodan ventil za sve što sportska javnost neće da kaže naglas

Partizan je, sviđalo se to nekome ili ne, već dugo zgodna meta. Dovoljno prepoznatljiv da na njemu može da se vežba strogoća, dovoljno nezaštićen da ne uzvrati istom medijskom snagom. U takvom ambijentu svaki njegov poraz postaje nacionalna tema, a svaka tuđa bruka samo kratkotrajna neprijatnost koju treba što pre prebaciti dalje.

Zato ne čudi što se i posle ovakvih večeri vrlo brzo traži nova tema, nova dimna zavesa, nova priča koja će ponovo završiti u Humskoj. Partizan nije dežurni krivac za tuđe poraze, samo je najlakša meta kad treba sakriti pravu odgovornost.

To je rečenica oko koje će se ljudi podeliti, i neka se podele. Jer ako neko tvrdi da su kriterijumi isti, onda ili ne prati dovoljno dugo kako se pišu sportske naslovnice, ili pristaje na komfornu verziju istine u kojoj je sve slučajnost.

Crno-beli znaju da poraz boli, ali još više boli kad kriterijum nije isti

Navijači Partizana umeju i sami da odu predaleko u osećaju nepravde, i to treba pošteno reći. Nije svaka loša vest zavera, niti je svaki nepovoljan naslov dokaz da je ceo sistem protiv tebe. Ali postoji tačka posle koje samokritika prestaje da bude vrlina, a slepilo prema očiglednom postaje naivnost.

Ovde nije reč o paranoji, nego o obrascu. Kad Partizan izgubi, mnogi jedva dočekaju da ga pretvore u simbol svega trulog. Kad izgubi rival, odjednom se svi sete kako je sport nepredvidiv, kako lopta nekad neće unutra i kako nije vreme za teške reči. E pa upravo tad jeste vreme za teške reči, ako već važe za sve.

Poraz je poraz. Odgovornost je odgovornost. Ili važi isto za svakoga, ili ne pričamo o analizi nego o unapred podeljenim ulogama.

Partizan ne traži milost, samo istu meru odgovornosti za svakoga

Partizan nikada nije bio klub koji traži da ga maze. Navijači ovog kluba su navikli da gutaju i svoje greške i tuđe interpretacije tih grešaka. Ali postoji granica posle koje više nije reč o sportskoj oceni, već o nepoštenom rasporedu ozbiljnosti.

Zato jutro posle ovakvih evropskih padova nije zanimljivo zbog tuge ili radosti rivala, već zbog ogledala koje ponovo pokaže isto lice javne scene. Jednima se meri svaki šraf. Drugima se dugo traži alibi da se ne dođe do temelja.

I baš tu Partizan ima pravo na tvrdoglavu, navijačku istinu: nije problem u tome što se jedan neuspeh kritikuje, nego što se drugi pažljivo amortizuje.

Zato ovo jutro nije važno zbog tuđeg ispadanja, nego zbog istog starog ogledala u kojem Partizan vidi kako ga gledaju. Crno-beli ne traže zaštitu, privilegiju ni nežne naslove; traže samo da aršin bude isti kada dođe vreme za seciranje odgovornosti. I tu ostaje jedna otvorena stvar koju ne mogu da preskočim: da li smo se toliko navikli na nejednake kriterijume da ih više primećujemo samo kad zabole nas? Voleo bih da čujem navijače koji misle suprotno, ali neka krenu od konkretnih naslova, ne od opštih mesta.