Partizan je pobedio Zadar. Odahnuo! A onda dobio i desetak dana do sledeće utakmice. Prvi put ove sezone. Vremena za odmor, ali i jak rad, sada će biti dovoljno.
Neće se trošiti na teška putovanja, već na trening. Neophodan timu čiju okosnicu čine mladi, neiskusni igrači. Timu koji je nedavno promenio trenera i maltene, u sred sezone, krenuo ispočetka.
I u prvim danima 2018, nastavak sezone ne izgleda baš tako crno za tim iz Humske… Naravno, to ne znači da crno-bele čeka lakši put. Naprotiv.
– Ništa nije lakše! Toliko smo uprskali ove sezone, da do kraja moramo da „kidamo” svaku utakmicu kao da nam je poslednja – glasom u kome su se mešali zadovoljstvo zbog dobro urađenog posla, odlučnost da se tako nastavi, ali i nekakvo razočarenje i ljutnja, pričao je Novica Veličković, kapiten crno-belih košarkaša.
Još jednom je ponovio. Čisto da „podeblja“ reči.
– Nama svaka utakmica treba da bude „pogibija“, do poslednjeg atoma, jer mi popravni više nemamo.
Od kako igra košarku, vodi se jednostavnim pravilom koji svakodnevno pokušava da usadi u glave mlađih saigrača.
– Ako budemo igrali do poslednjeg atoma snage, mislim da možemo mnogo toga da uradimo i zato mi je drago mi je da smo pobedili Zadar – ponovio je večiti heroj crno-bele polovine Srbije.
Znali su već momci iz Humske, da mogu čak i protiv jačih od sebe. Naravno, pod uslovom da ispoštuju to što kapiten kaže.
Sada su ponovo počeli da zaista veruju u to. U svoj rad, talenat, kvalitet… Nije da ga nemaju. Samo je u ovim danima bio zatrpan negde daleko ispod tako očiglednog pada samopouzdanja.
– Teško je – maltene uz uzdah se otelo Veličkoviću.
Ništa vedrije je nastavio:
– Bila je ta serija poraza, serija svega… Znaš da nemaš nazad. Pribijen si uza zid. I tim momcima nabijaš pritisak, a oni su prvi put u Partizanu. Prvi put su suočen sa tim da javnost svakodnevno piše o njima, komentariše ih kroz razne društvene mreže. Znate, sve to oni pročitaju. I nije im lako.
I tu je veoma važna uloga Veličkovića kao igrača koji je mnogo toga prošao, koji zna „težinu“ Partizanovog dresa.
Nije tajna da mnogo razgovara sa mlađim saigračima, da se njegova reč poštuje. Kako se svi zajedno bore sa svim tim što prati život u Partizanu, pitamo.
– Naši klinci treba da nauče košarku, ja sam neko ko bi trebalo da im olakša posao, ali ne mogu nikome da kažem da ne gleda u telefon– dodao je Veličković.
– Kad sam ranije igrao u Partizanu, toga nije bilo. Ne na takav način. Fejsbuk, instagram, tviter… Ništa to nije postojalo. I ja pokušavam da ih rasteretim borbom, da ih na taj način opustim.
Jer…
– Ako vide mene kako se borim, možda će i oni krenuti. To je neka moja logika.
Protiv Zadra je dao savršen primer. Posle povrede se vratio u igru, do kraja bio ubedljivo najbolji igrač crno-belih, bilo ga je na svakom delu terena. Ostali su ga savršeno dobro ispratili.
Priču je nastavio rečima:
– Ali, stvarno da utičem na nekog van terena, da li će on da se optereti svim tim pričama ili ne… – ostao je nedorečen, ali je sasvim jasno šta je želeo da kaže.
Suština je:
– Svi oni bi trebalo da se usredsrede na teren i da im to bude život. Kad uđu u dvoranu da bude, to je to i ništa više ne postoji.
I zbog toga im je pobeda nad Zadrom bila izuzetno bitna. Videli su koliko mogu. A mogu da za deset minuta takvom rivalu ubace 39 poena, povedu i 22 razlike. Ali mogu i da od gotove utakmice, dođu u situaciju da strepe za pobedu. Sve za nekoliko minuta.
Veličković je odmah posle meča priznao da se sledio pred poslednja dva minuta, na onih šest razlike za Zadar. Malo kasnije je dodao:
– Bitno je da u završnici nismo pali.
Ali…
– Jeste to strah, stvarno. Kada ti sa završene utakmice, dođeš na šest razlike…
I zato…
– Mi moramo da nađemo neki naš način. Dosta dobro treniramo, vrlo ozbiljno. Dugo nisam ovako radio i trudim se da ne zaostajem ni za kim na treningu. Samo je potrebno da se sve to pretoči na utakmicu. Ali isto tako, mi igrači moramo sa novim trenerom da nađemo naš način. Taktički je sve spremno i mi moramo da nađemo model kako ćemo dolaziti do pobeda. Za to je potrebno vreme, zato je i ova pobeda bitna. Zato je bitno da u onakvoj završnici nismo pali…
