Tri dana pre Božića, Luka Stojanović ugasio je 26 svećica. Želje nije hteo da otkriva, a ima ih nekoliko. Jednu, međutim, ne skriva, kaže želi je svima – zdravlje.
Ove godine najbolji strelac Čukaričkog za razliku od minule kada je sa roditeljima slavio dan Hristovog rođenja u Kataru, to će učiniti u porodičnom domu u Beogradu sa sinovima Matijom i Urošem, odnosno suprugom Jelenom, jer već 8. januara mora na teren.
– Božić smo uvek slavili porodično brat Stefan, mama Jelena i tata Zoran, gde god da smo bili u tom trenutku. To su dani radosti. Prošle godine tri generacije Stojanovića bile su zajedno za Božić u Kataru kod mojih. Vezani smo i znači nam da ove praznične dane provodimo zajedno – iskren je najbolji strelac Čukaričkog, Luka Stojanović.
Kako odoleti svim đakonijama za Božić, a već sutradan vas očekuju testovi i prvi radni dan na Banovom brdu?
– Pauza je prilično duga, tako da sam morao ranije da počnem pripreme. Već od 25. decembra treniram kod Darka Radovanovića. Dugo sam kod njega i prija mi rad sa njim. Sad sam najspremniji, ali neću držati dijetu za Božić.
A, kad se okupite za praznik fudbalske teme su neizbežne, kako se supruga Jelena snalazi u tim vodama?
– Odlično. Jelenin otac je bivši fudbaler Železnika Boban Živković, igrao je napadača. Supruga mi je najveći oslonac u životu, voli sport i tako živi.
Kako ste se upoznali?
– Dugo smo zajedno, skoro osam godina, mada se znamo duže, 12. Upoznali smo se u Kataru, kada je njen otac bio šef stručnog štaba u jednom klubu, a moj trener golmana. Posle toga smo mi oformili naš stručni štab.
Od koga ste dobili prve kopačke?
– Od oca, mislim da je to bilo krajem devedesetih, bile su „diadora”, dva broja veće, ali sam šutirao loptu u njima po ceo dan. Uživao sam tada uz starijeg brata na terenu, mada je on već uveliko trenirao fudbal, dok sam ja više bio sa strane i driblao torbe. Otac je tada branio u Rabotničkom.
Prve fudbalske korake napravili ste na Konjarniku, ali ste brzo došli u Partizan?
– U Partizan sam došao sa sedam godina. To je bila puka slučajnost. Sa drugom sam krenuo da kupimo patike. Zajedno smo trenirali u Konjarniku, ali je on u isto vreme bio i u Partizanu. Odlučio sam da odem sa njim tog dana na trening. Nisam baš mogao da budem miran pored terena, pa samo pitali trenera Munju da se im pridružim, iako je to bila starija generacija. Tako sam ostao u Partizanu do 18. godine. Radio sam i sa Nebojšom Ličaninom i Zvonkom Popovićem koji je dosta uticao na moj razvoj. Partizan me je definitivno oformio kao ličnost i fudbalera.
Zašto niste uspeli da debitujete u seniorskom timu?
– Žao mi je što nisam ostvario dečački san da zaigram u prvom timu Partizana. Da mogu da vratim vreme ostao bih u Humskoj. I sada rado odlazim na utakmice bivšeg kluba.
Nikad nije kasno za povratak i ostvarenje sna?
– Tačno. I Nikola Drinčić se vratio sa 30 godina i ostavio dubok trag u Humskoj. Pisalo se ranije o mom povratku u Partizan, uvek sam voljan da se vratim među crno-bele, međutim niko me nije kontaktirao iz kluba, više su to neka saznanja o željama bila iz medija. Navijači bi trebalo da budu ponosni kako Partizan igra ove sezone, mada su nesrećno ispali iz Evrope, ali Savo je okupio dobar tim
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
