Dunu topao vetar na Bosforu i odnese nadu da je čudo moguće. Snažno strujanje vazduha u i oko šesnaesterca Vladimira Stojkovića stvorilo je kovitlac iz kog se bi se teško izbavili i moćniji timovi od Partizana. Ovom večerašnjem u Istanbulu nedostajala je kuražnost od pre sedam dana, igrač ekstra klase i(li) posebne inspiracije (kao ispomoć Danilu Pantiću), kakve, na primer, ima Bešiktaš. Dovoljno dobar da sakrije svoje i ogoli mane rivala, zbog čega će ove jeseni igrati u Ligu Evrope, zalupivši njena vrata srpskom predstavniku bukvalno na poslednjem stepeniku.
Nije sporno što su beogradski crno-beli pretrpeli prvi poraz u kvalifikacijama (0:3), padali su u turskoj metropoli i snažniji timovi, tamnele veće zvezde, međutim, kad se igra bez petlje, bez hrabrosti i bez ideje, onda ne može da se napravi podvig, koliko god sastav Šenola Guneša “šupalj” bio u pojedinim delovima. Bilo je pukotina, ma kakvi – čitavih kratera u odbrani domaćina – samo nije bilo čoveka u timu Zorana Mirkovića koji bi gurnuo loptu napred, osmislio akciju, “zakrvio”, pobio se na terenu, ako već mora da bude ispadne, da makar namuči protivnika. Uvede ga u problem.
Ovako, ostao je jak utisak da je Parni valjak u Carigradu ličio na Parni valjak iz Plzenja, sa prvog takmičarskog meča 2018. Stajao je u mestu, kao da je čekao da ga neko drugi pogura ka cilju. Uočljiv problem na luksuznom stadionu “Vodafon park” bio je u tome što niko osim Danila Pantićanije bio spreman da sedne za komande i usprotivi se već viđenoj presudi. Da bar malo oteža Bešiktašu da ulogu favorita opravda tako lako kao da igra neki prvenstveni meč i da u junake promoviše Portugalce, dvostrukog strelca Pepea (dvaput nadmudrio Rikarda) i asistenta za pogotke reprezentativnog mu kolege, Rikarda Kvarežme.
Pred oko 30.000 bučnih navijača domaćin maltene nije ostavio ni gram šansi osvajaču Kupa Srbije. Držao mu je lekciju iz savremenog fudbala. Oterao ga je od svog kaznenog prostora – za šta je najzaslužniji neumorni Gari Medel – a pred tuđim razvijao akcije i prilično lako ulazio u šanse. Pre ili kasnije morao je da ih iskoristi, pa ono što su propustili Ujsal i Larin s početka nije oprostio Pepe, kad je na dodavanje kolege iz portugalske reprezentacije Rikarda Kvarežme toliko zbunio odbranu Partizana da se i sam iznenadio kakav mu se zicer ukazao, a suviše je veliki šampion da bi ga propustio. Još kad se na to nadovezalo još jedno “ispadanje iz voza” cele poslednje linije crno-belih, a prinudni rezervista Ozajkup poentirao na pas Larina pred odlazak na pauzu postalo je jasno da su gosti na putu bez povratka.
I da će na deveti plasman u Ligu Evrope morati sa pričekaju. Pogotovo što sa samo jednim jedinim raspoloženim i konkretnim igračem, Danilom Pantićem – čiji je udarac u stativu označio i definitivni rastanak sa velikim ambicijama – nisu bili konkurentni. Možda usled saznanja da je Đorđe Ivanović, umesto da bude faktor iznenađenja, odigrao partiju ispod nivoa fudbalera Partizana, da Goran Zakarić nije bio opasan kao u Humskoj ili da je Saša Zdjelar toliko grešio u postavci, a odbrana… Eh, odbrana…
Plan sa Ivanovićem u ulozi centralnog veznog u manevru nije upalio, Rikardo Gomeš praktično je ostao bez dotoka lopti, pritom bio užasan u odbrani (Pepe ga nadskočio za 3:0) a tek nešto odvažniji i smisleniji postao je Partizan kad je Zoran Mirković poslao na teren Nemanju Nikolića i zaigrao sa dva špica, međutim…
Kasno da bi se ugrozio velikan kao što je Bešiktaš, iako ostaje konstatacija s početka da tim koji će igrati u Ligi Evrope ima toliko “rupa” na prostoru od centra igrališta do svog kaznenog prosotra da će ga u grupnoj fazi neko dobiti.
Samo ako ga napadne i(li) pokaže nameru da to uradi.
