Dugo je početkom 21. veka Srbijom i regionom vladala ‘magija crno-bele avangarde’, koja je žarila i palila celom Evropom. Nije uopšte tako daleka 2010. godina kada je Partizan bio na dve sekunde od finala Evrolige i potencijalnog pokoravanja ‘starog kontinenta’. Gde je danas, sedam godina kasnije? Na nikad nižim granama.
Reče Goran Grbović: ‘Dokle će iz Humske samo da gledaju ka Nemanjinom da bi se dokopali nekog mizernog novca?!’ I moglo bi se reći da je zaista u pravu. Međutim, nije bilo finansijskih sredstava ni pre sedam godina, ali jeste sistema u kom se znalo ko šta radi, ko preuzima odgovornost i ko ima kakva zaduženja. Od finansija, do motivacije igrača.
Sada je neka sasvim druga priča u crno-belom klubu. Od nosioca tog pobedničkog sistema nema ni traga ni glasa, a klub se vodi iz SAD, Crne Gore ili sa Zlatibora. Sastanke je zamenio ‘Skajp’, a to nikako nije moglo da donese rezultat.
Velikom broju igrača je istekao ugovor, čak četvorica imaju pravo na raskid u slučaju odlaska u inostranstvu, a pod ugovorom još samo četvorica. Planski? Pametno? Ne bi se reklo.
Još Humskom odzvanjaju reči Duška Vujoševića od pre par godina kada je objašnavao tadašnji izbor kvaliteta igrača i njihovih ljudskih vrlina. Ovako je on ‘palio mašinu’:
Ove godine to u Partizanu nismo gledali. Osim Novice Veličkovića koji je košarkaški odrastao u toj filozofiji Duška Vujoševića, i možda još Stefana Birčevića, nije bilo tog duha u crno-belom timu, energije za koju su navijači tako čvrsto vezani i koju jedva čekaju da nagrade gromoglasnim aplauzom.
Umesto toga gledali smo, posebno u polufinalnoj seriji sa FMP-om, ispodprosečan skok ispod oba koša, bez igre kroz kontranapade i lakih poena u napadu, ali sa pregršt dozvoljenih ‘tač-daun’ pasova iza leđa odbrane i dozvoljenih zakucavanja rivalu. Nedovoljno čak i za daleko slabije rivale.
Nije ‘parni valjak’ imao igrača koji bi ostali na parketu čak i pod rafalnom paljbom sa protivničkih tribina. Jedino bi Novica Veličković ostao na parketu da ‘gine’ za dres čak i kada bi se hala rušila, a Partizanu je u ovakvom minusu kvaliteta bilo potrebno više od jednog takvog pojedinca.
