Kada smo negde sredinom sezone pričali o tome da malo porazgovaramo, obećao mi je da će to uraditi na kraju sezone. Sada, iako u jeku promena u KK Partizan, Ivan Ivković, već dve sezone PR menadžer našeg kluba je održao obećanje, pozvao me i rekao “Pucaj, Goksi”.
Za početak, tu si dve godine… Kako ti izgleda sve kada si “unutra” i koliko se razlikuje u odnosu na pogled sa tribina?
“Puno, baš puno! Kada si na tribinama, imaš taj luksuz da razmišljaš srcem. Kada radiš ovaj posao, tokom utakmice moraš da vodiš računa o mnogo drugih stvari. Od toga da mediji imaju u svakom trenutku sve što im treba za rad, pripremanja sale za konferenciju, društvenih mreža na kojima pratimo kretanje rezultata… A onda, i nakon pobede i nakon poraza imaš par sekundi da budeš srećan ili tužan I već moraš dalje da radiš, da budeš ‘profi’. Na utakmicama imam pomoć volontera koji su na nekoj vrsti prakse. Njih četvoro, Saška, Marko, Snežana i Jovan..uvek je barem neko od njih tu, pa su onda neke stvari lakše”.
Je l’ uspevaš da se kontrolišeš?
“Trudim se. 🙂 Tokom utakmice mi se otme reakcija, ali dobro, to nije ni nedozvoljeno ni nepristojno. Kada se meč završi, dajem sve od sebe da maksimalno ispoštujem i rivala i kolege i medije.“
Došao si na početku sezone 2015/16. Kako je to izgledalo?
“Što kaže jedan moj prijatelj, ‘došao si ’44-e u Četnike’. Kad se pojavila mogućnost da dođem, nisam puno razmišljao, iako sam bi osvestan da dolazim u trenutku koji zahteva krizni PR 24 časa dnevno prema nekoliko ciljnih grupa, uključujući i veliki deo naših navijača. Ali, ko da odoli takvom iskušenju? Privilegija je kada si u prilici da svoje znanje i iskustvo primeniš u klubu koji voliš”.
Prvi dan i prvo iskušenje?
“Da. Vidim da si lepo upućen. 🙂 Zapravo, tada još zvanično nisam ni došao…Izašao sam sa svog tadašnjeg posla u agenciji Fusion Communications, delu sistema Direct Medije, da se upoznam sa ekipom i porazgovaram o još nekoliko detalja sa Mićom Berićem. Rekli su mi tada da su na trening pozvali i medije i da ću taman i sa njima moći da napravim prvi kontakt. Dolazim u Pionir i imam šta da vidim. Na terenu je Zvezdin brending…. Da se razumemo, nije ništa neobično da i mi i Zvezda treniramo kada je na parketu brending rivala, delimo salu i to je neizbežno, ali sam isto tako znao da će neko to iskoristiti da napravi priču, pokupi klik više ili od toga izvuče naslov. Naravno, prirodno bi bilo da je na parketu bio naš brending, ali kako klub u tom trenutku nije imao osobu zaduženu za takve stvari, tim se kompletirao u hodu (samo dan ranije, potpisali su Aleksandar Cvetković i Kosta Perović) I desio se propust sa kojim sam praktično pre preuzimanja dužnosti morao da se nosim. Ok, većina medija je razumela o čemu se radi i jednostavno su ignorisali to. Neki nisu, razumem i njih. Nisu u obavezi da nas štite”.
Rezultati ti nisu išli na ruku, samim tim i kritike su bile snažne na forumima, društvenim mrežama…
“Jedno je kritika… bilo opravdana ili zasnovana na poluinformacijama, čak i neistinama… to je dozvoljeno, jer svako ima pravo na svoje mišljenje. Drugo je vređanje i iživljavanje. Kada sam došao u klub, rešio sam da pokušam da iskorenim vređanje na bilo kom osnovu na našim društvenim mrežama. Uvrede sam brisao a na kritike što brišem uvrede sam odgovarao. To je mukotrpan posao, ali se nadam da sam makar malo uspeo da pomerim svest kod ljudi i objasnim da klubu kao što je Partizan ne priliči takav rečnik. Isto je i sa vređanjem drugih, bilo u pobedi ili u porazu. Ubeđen sam da na zvaničnim stranicama klubova tome nije mesto”.
Na tvoj račun je bilo i pohvala i kritika…
“Ko radi taj i greši. Tako da je normalno da ima i kritika i pohvala. Kada kritika ima smisla, rado je prihvatim i promenim to u čemu sam pogrešio. Najbolji alat je rezultat. Kada se pobeđuje i Čiča Gliša je vrhunski dizajn, a igra ‘školice’ je ‘nezapamćena aktivacija’. Kad se izgubi, onda je i humanitarna akcija, pojedincima problem”.
‘Ajde malo da pričamo iz navijačkog ugla… Kada se rodila ljubav prema Partizanu?
“Nisu me moji nešto puno usmeravali. Otac je onako, više deklarativno navijao za Zvezdu, samim tim i stariji brat, ali niko nije vršio nikakav uticaj na mene. Gledali su utakmice retko i to najčešće reprezentaciju. Ja sam kao baš mali zavoleo sport i počeo da se interesujem za sport, najviše za košarku…Bio je to početak devedesetih, a učen sam da je reprezentacija svetinja, ma kako nam se zemlja zvala, naša je. Pa sam tako čuo za Divca, Paspalja, Danilovića, Đorđevića…pa sam čuo i za Peđu Mijatovića i Budu Vujačića…pa se desio Istanbul… pa sam malo porastao i sa društvom iz kraja išao na stadion ili u halu svaki put kada bismo bili domaćini”.
Kada je to bilo?
“Imao sam možda 10 godina… moja prva utakmica na JNA je bila prijateljska protiv Dandi Junajteda za koji je tada igrao Gordan Petrić. Dobili smo 3:0, sećam se da je Đani Ćurčić dao golčinu sa 20-ak metara. Išao sam sa drugarima iz kraja na ‘stari jug’. Iako su bile mračne devedesete, svi znamo kako su ljudi tada živeli, na jugu je za klince tada bilo bezbedno. Mal’ te ne su nas čuvali. Prvi put sam na košarku otišao kada smo igrali protiv Benfike. Bilo je nerešeno”.
Nije bilo problema baš nikada?
“Bilo je jednom. Za čini mi se 11. rođendan sam dobio Asics fudbalski dres Partizana (Onaj sa GOMA reklamom), obukao sam ga i krenuo na JNA sa samo jednim drugom koji je iako stariji od mene 2 godine, bio niži od mene 10 centimetara. Igrali smo protiv Vojvodine (kraj 6:3 za nas) a negde kod Franša su nas presrela dva momka od 18 i 19 godina. Verovao ili ne, junaci su tražili da skinem dres. Ne znam za koga su navijali, to nije ni bitno, samo i dalje ne mogu da verujem da bi to neko tražio od deteta. Nisam imao kud, uradio sam šta su tražili, ali sam gledao u kom pravcu su krenuli i skapirao da su prešli ulicu i nastavili ka Autokomandi. Sagnuo sam se da me ne vide I sprintom stigao do kružnog toga gde sam slučaj prijavio policajcima. Kad su videli dete, reagovali su odmah, priveli su momke i mene zajedno sa njima u stanicu, da dam izjavu valjda…. Međutim, ova dvojica su sve priznali i mene su pitali da zovem roditelje da dođu po mene. Da bih izbegao grdnju, jer mojima nije bilo baš pravo što idem, iako su znali da idem na stadion, izblefirao sam da mi je tata na putu a i da ne bih da sekiram roditelje, nego bih ako mogu da odem na utakmicu. Jedan inspektor me je poveo, stigao sam na drugo poluvreme. A otac je doša samnom kada je bilo suđenje. Na kraju se ispostavilo da su zbog pribranosti i reakcije moji bili ponosni na mene, a takvu pribranost pokušavam ja sada da prenesem na sina”.
Da se vratimo na košarku. Kako izgleda rad sa našim igračima? Trenerima? Ljudima u klubu?
“Opet mogu samo da upotrebim reč ‘privilegija’. Sve ti je jasno 🙂 “
Često pitam grobare koja im je omiljena navijačka pesma… Tebi?
“ ‘Odabrani soj’ i ‘Samo jedan klub, samo jedan grad’ “.
Za kraj, koliko često čitaš volimpartizan.rs?
“Zezaš me? Iskačeš mi iz frižidera po društvenim mrežama… Čitam i kad neću. 🙂“
Velika zahvalnost PRu KK Partizan NIS na izdvojenom vremenu za naš sajt uz želju da naredne godine njegov predan rad prate i trofeji Kluba.
Zabranjeno kopiranje i objavljivanje bez dozvole sajta ili autora teksta.
