Apsolutni komandant pod obručima
Košarkaški klub Partizan je kroz svoju istoriju imao u svom timu pregršt vrhunskih košarkaša. Mogao bih dva dana da nabrajam sva imena igrača koji su prošli kroz pogon našeg slavnog kluba, od njegovog osnivanja do danas. Često gledajući utakmice i čitajući komentare kasnije, o istoj imam prilike da vidim spisak svih poentera, najboljih skakača, ili da vidim fotografiju igrača koji je u zadnjoj sekundi rešio utakmicu. Ovo poslednje što sam naveo je svakako stavka za koju bi mi takođe trebalo bar dva dana da nabrojim sve igrače koji su igrali za naš slavni klub. Meni je ipak, kao laiku, ali opet nekome ko se trudi da uči o igri pod obručima što više može, jedan igrač u poslednjoj deceniji bio posebno interesantan. On nije bio najbolji poenter, nije bio ni najviši ni najbrži, nije često imao najveći indeks korisnosti, ali je bio, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih timskih igrača koje sam gledao u Partizanu, apsolutno kralj u odbrani, Dragan Milosavljević.
Još 2010. godine došao je u klub iz Humske, tada kao veoma mlad i ne toliko afirmisan igrač. Bio je u timu Mute Nikolića, a onda je Vlada Jovanović odlučio da ga dovede u Partizan. Iskreno, prvih par sezona mi nije zapadao za oko, smatrao sam ga jednim dobrim, prosečnim igračem. Verovatno zato što sam tada košarku, a i košarkaše posmatrao isključivo kroz broj poena koje postižu, a Dragan nije baš često bio među njima. Kada dugo gledate košarku i kada odlazite na gotovo svaku utakmicu Partizana neminovno postajete učenik među navijačima. Moja sreća je što sam tih godina imao prilike da slušam najboljeg profesora i čoveka zbog kojeg sam košarku zavoleo na pravi način. Duško Vujošević je većinu mladih navijača Partizana naučio da košarku gledamo sa nekog drugog aspekta. Nebrojano puta sam slušao na konferencijama za novinare trenere koji su isticali da nikada u karijeri nisu bili u dvorani u kojoj je pre svega tolika buka, ali sa druge strane gde je toliki broj navijača koji poznaju košarku. Igra pod obručima je, po meni, jedna od najintelektualnijih veština, a jedan od najimpresivnijih učenika našeg trenera na terenu bio je upravo Dragan. Njegova filozofija igre je apsolutno impresivna, kretanje u napadu, a pre svega u odbrani je nešto što sam nekoliko puta studirao. Obratite pažnju na njegovu odbranu i sada u Albi gde igra, maestralno. Partizan je uvek imao nekoliko sjajnih napadača, igrača koji su bili spremni da na utakmici daju i do tridesetak poena, Draganu je to nekoliko puta pošlo za rukom, ali ni tih trideset poena nekog pojedinca ne bi bilo dovoljno da komandant odbrane upravo nije bio Milosavljević. Borbenost i očigledna neverovatna motivisanost od strane trenera kod Dragana se jasno prepoznavala. On je, bolje od svih mogao da stavi Navara, Inglesa, Rodrigeza, Fernandeza, Spanulisa ili Dijamantidisa u dzep.
Sada je naš Dragan u Albi. Često gledam Nemačko prvenstvo samo zbog njega i radujem se svakoj njegovoj dobroj partiji, jer on to svakako zaslužuje. Partizan čeka Dragana i verujemo da će se nekada vratiti u naš klub, a do tada sam siguran da će Milosavljević biti komandant u nekim drugim, jakim klubovima.Sve dok se jednog dana, a ja se nadam da će to biti vrlo skoro, ne vrati u najveći košarkaški klub sa ovih prostora.
Zoran Kovačić
