LIČNI STAV: Golac opet najavljuje preuzimanje Partizana, a skupština nije ni blizu

Ivan Golac hoće da vodi Partizan. Ta rečenica nije nova, i to je prvi problem sa njom. Nekadašnji defanzivac i trener crno-belih ponavlja istu najavu, u različitim varijantama, već godinama, a sada se vratio sa izjavom u kojoj tvrdi da ima tim, plan i spremnost da preuzme klub iz Humske. Jedina sitnica koja fali je ona najvažnija: vanredna skupština Partizana nije ni zakazana. Sve ostalo je, za sada, Golčeva reč i Golčev plan — upakovani u vokabular koji se u Partizanu čuo bezbroj puta.

Najava bez okvira u kojem bi mogla da se desi

Golac se obratio medijima kao da je proces već u toku. Govori o konstituisanju pozicija, o struci, o skautingu, o školi fudbala, o finansijama, o odnosima sa inostranstvom. Sve to zvuči uredno — i sve to pretpostavlja da postoji mehanizam preko kojeg bi uopšte mogao da dođe do stolice sa koje bi te odluke donosio.

Tog mehanizma trenutno nema. Vanredna skupština nije sazvana, nema zvanične procedure u koju je Golčeva grupa ušla, nema potvrde da postoji institucionalni put ka smeni aktuelnog rukovodstva. Zato se cela izjava, koliko god delovala konkretno, zapravo odvija u praznom prostoru. To je program bez izbora, kampanja bez datuma, kabinet bez funkcije.

Nije sporno da neko ima pravo da javno iznese svoju viziju Partizana. Sporno je kad se vizija servira jezikom čoveka koji je već dobio ključeve — a nije.

Reči koje smo već slušali, od različitih ljudi

“Naš zajednički interes je da vratimo Partizan tamo gde pripada i gde mu je uvek bilo mesto, a to je Evropa.”

“Samo najbolji mogu biti deo Partizana, nemamo prava da pravimo promašaje i dovodimo prosek igrače kojih je bilo izuzetno mnogo.”

“Oživećemo struku koja je odavno nestala.”

Problem nije sadržaj. Problem je što su gotovo identične rečenice u poslednjih dvadesetak godina izgovarali ljudi koji su stvarno vodili klub, ljudi koji su hteli da ga vode, i ljudi koji su se u međuvremenu povukli iz priče. Partizan nikad nije patio od manjka programa na papiru. Patio je od toga što se program retko preživi i prvu lošu jesen.

Kada Golac kaže da će skauting biti “inovativan ne samo za Srbiju, već i za inostranstvo”, to je rečenica koja ne obavezuje ni na šta dok se ne prevede u imena, strukturu i budžet. Isto važi i za obećanje punog stadiona bez obzira na protivnika. Pun stadion u Humskoj nije stvar odluke sa pres-konferencije; to je posledica godina rada koji još nije ni počeo.

Dug kluba kao test ozbiljnosti svakog plana

Najosetljivija tačka cele priče je finansijska. Dug FK Partizan je realan, poznat i godinama otvoren. Golac kaže da ima plan, ali da o tome neće sada da govori:

“O tom, potom. Postoji grupa koja se time bavi. Kada sve bude zaokruženo, obavestićemo sve.”

To je, u ovom trenutku, najslabiji deo njegovog nastupa. Svako ko ozbiljno pretenduje da preuzme Partizan mora da računa da će ga navijači pitati upravo za ovo pre nego za školu fudbala i skauting. Nije dovoljno reći “postoji grupa koja se time bavi”. Partizan je klub koji je već naučio šta znači kad se finansijski planovi drže iza zavese do zvaničnog predstavljanja — i obično nije bilo dobro.

76-godišnji Golac, koji je u Partizanu proveo deset godina kao igrač i vodio ekipu u sezoni 1989/90 kada je završila četvrta, ima pravo da gaji ambiciju. Ali kredibilitet najave meri se po tome šta stoji iza nje, a ne po tome koliko puta je izgovorena.

Dok ne bude zakazana vanredna skupština, dok se ne vidi ko tačno čini “tim” o kojem govori i dok se ne čuje bar grubi obris finansijskog plana, ovo ostaje ono što jeste: još jedna u nizu Golčevih izjava da hoće da vodi Partizan. Navijački instinkt ovde ne vuče na oduševljenje ni na odbacivanje. Vuče na strpljenje — i na pitanje zašto bi baš ovaj put bilo drugačije.