Gospodo, to li ste, ili braćo, ako vam je lakše razumeti, ili drugovi, mada drugovi izgleda niste, navijači-huligani grada Beograda, evo vam se javljam da vam nešto kažem, da vas čiča nešto pouči, ovako preko duplog vinjaka i male kisele, šifre za bedu u kojoj su vam odrasli praroditelji, a i pokoji ćaća.
Odmah ću vam kazati: tanki ste mi vi navijači. Kad ste uzeli da prospete crnu farbu po licima Duška Radovića ili Bore Todorovića, kad ste našarali lice Stjepana Bobeka, pokazali ste da navijači niste. Neko vam je, škola, ulica, familija, duh vremena, stanje stvari – đavo bi ga znao – utuvio u pamet da je mržnja spram drugog osnova za navijanje. Nije, deco svog doba, nije nikako! Naprotiv i dapače, štaviše i upravo suprotno: simpatija prema onom drugom čini ljubav prema svome jedino istinskom. Paradoks? Ama – jok. Jedina istina. Sad ću da vam objasnim.
Šta je veliko u pobedi protiv dostojnog protivnika? To što je on dostojan, što je i sam veliki, pa si, ako si, pobedio, i ti veći, i to – od sebe samog. Ne od protivnika. Drugim rečima, u čemu je fora tući nekog koga smatraš bezvrednim, ništavnim, nedostojnim? „Kuku meni do boga miloga, đe pogubih od sebe boljega“, jada se Marko Kraljević kad ubije Musu Kesedžiju, uz Vilinu pomoć, jer bez Vile, a ona – pišite sad ovo, pitaću u ponedeljak – ovde ima simbolizovati onaj viši i nedokučivi činilac, Sudbinu, Fortunu, svetlu stranu Sile, kako god to zvali, koja u sudaru dva ravnopravna junaka odnosi prevagu na jednu stranu. I onda se jedan vajka nad pogibijom drugoga, i vajkajući se snaži samog sebe. Jer, biće još junaka. I neki će njega tako nadbiti.
Da vam još čiča nešto kaže o tome šta je navijanje. To je kad Duško Radović, taj na čije ste lice bacili crnu boju, u svojoj „Vukovoj azbuci“, napisanoj po emisiji „Operacija trideset slova“, napiše pod slovom DŽ:
„Bilo je džinova i džinova
dok ih je bilo.
Uplašile se majke džinovskih sinova,
džaba ih bilo.
Poslednji džinovski sin
DŽajić Dragan,
Zvezdino levo krilo.“
Objavljeno je to one godine kad je Zvezda izgubila od Panatanaikosa, ako znate o čemu je reč. A Dušan Radović, grobar velikog formata, napisao je to zato što je to tada tako bilo – Džaja i nikad kraja. Je li on zbog toga izdajnik? Nije. On je Majstor.
Koju godinu kasnije, stric me vodio da gledam Džaju uživo, u Sarajevu, na Koševu, jer, iako sam grobar treće generacije u kući, red je da dete uživo vidi džina, pa makar džin bio u svojoj poslednjoj sezoni, po povratku sa Korzike, Napoleonovog ostrva, makar i ne bio u visokoj formi. Prvi tekst „Pasivnog ofsajda“, objavljen ujesen hiljadu devetsto devedeset devete, u prvoj inkarnaciji „Blic Newsa“, bio je o Draganu Džajiću. A kad smo onomad, s Lotarom, prvi put ušli u Ligu šampiona, među prvima su mi čestitala ova trojica: Dule Pisac, Dule Centarfor i Kile Glumac. Nedeljković, Savić i Kičić. Jer su Zvezdaši i više od toga – Zvezde. Jer su navijači. Kao što sam se i ja poklonio Žigiću kad nas je, baš u to vreme, satrao u derbiju. Jer sam navijač.
Biti navijač nije stvar junaštva. Nego čojstva. Nemam sad vremena da vam to objašnjavam, deco. Ima da se kupe „Primjeri“ Marka Miljanova, pa se obavestite. Voleti svoje može se samo ako se voli drugog. Ima o tome i poneka reč u onoj debeloj knjizi koju ne čitate, ma koliko se krstili i kleli.
Ne baca se crna boja na bilo čije oči, pa makar one bile naslikane na zidu. Crno i nije boja, crno je ništavilo. Crnim se niti kreči, niti prekrečuje. Džaba vam bilo.
Živeli i uzdravlje.
