Nikola Tesla, frtalj do jedan: Prizor koji vraća veru u Partizan – stvara li se “TRIO FANTASTIKO”?

„Trio fantastiko“, Grobari i emocija kakvu nismo osetili godinama

Aerodrom „Nikola Tesla“. Frtalj do jedan posle ponoći.
Umesto tišine – pesma. Umesto rutine – emocija. Umesto kašnjenja – čekanje iz ljubavi.
Grobari su odavno stigli da pozdrave crno-bele heroje iz Katovica, ali ih nije bilo na vidiku. Nije im smetalo. Jer su znali da dolazi tim – ne grupa pojedinaca.

I baš kad je već delovalo da će ih strpljenje izdati, pojavio se Ognjen Ugrešić. Ali ne sam. Nije hteo da izađe dok svi ne budu spremni. Pravi vođa, ne po traci, već po duši. Povukao je ekipu ka izlazu i izazvao eksploziju oduševljenja među navijačima.

Zajedništvo koje nismo viđali ranije

U tom moru emocija, Ugrešić nije zaboravio jednog od svojih – Vanju Dragojevića, kapitena koji nije putovao u Poljsku zbog suspenzije. Bio je sa strane, ali ne i zaboravljen. Naprotiv.

Na Ognjenov i Jocin (Miloševićev) poziv, Vanja je stao uz saigrače, rame uz rame. I to vam sve govori. Ova ekipa se gleda očima, ne kroz statistiku. Nema sujete, nema ega. Samo tim. Samo Partizan.

„Vanja nas je zatrpavao porukama tokom utakmice, tagovao na storijima, slao snimke kako skače po stanu. I to ne iz foliranja, nego iz stvarne sreće. Nismo se poznavali do zime, sad smo nerazdvojni. Mi smo ti – Trio fantastiko“, rekao je Ognjen.

Više od gola

Miloševićeva asistencija, Ognjenov pogodak za 2:0 – sve to su slike za antologiju. Ali ono što se desilo posle gola je ono što stvara kult.
Milošević nije mogao da trči, pao je na kolena. A kad se Ognjen vratio – zgrabio ga je za glavu. To je taj Partizan. Gde niko ne broji golove, ali svi broje – zagrljaje.

„Kod nas se više obraduje onaj koji nije dao gol. Kad neko drugi uradi nešto važno – svi skačemo. Nema kalkulacije. Nema ko je bitniji. To Grobari osećaju“, priča Ugrešić.

I zaista, Grobari osećaju. Zato su ga bodrili protiv Kiprana, zato su ga dočekali protiv Ukrajinaca. Zato se stadion puni bez reklame.

Novi klinci, stara vera

Golovi? Da.
Asistencije? Svakako.
Ali ono što Ognjena razlikuje od mnogih jeste – želja da se stalno unapređuje.

Nekada nije bio dobar u završnici. Sad to vežba. Nije bio ofanzivni vezni. Sad jeste. Nije imao kontinuitet. Sad ga stvara.

„Bog me nagrađuje, ali ja ga pokušavam zaslužiti radom. Počeo sam da ulazim u šanse i video da moram da budem konkretniji. Ne možeš biti Partizanovac, a da ne daš sve. Bar da probaš.“

„Oduvek su tražili decu. Sad su ih dobili.“

„Većina nas u prvih 11 je iz naše škole. Igramo jer volimo. Zato nas Grobari bodre. Zato nas i neutralni ljudi podržavaju. Zato osećamo da može da se rodi lepa priča.“

I rodila se. Na tribinama. U svlačionici. Na aerodromu. U srcima ljudi.
Partizanovo obdanište raste – i sa svakim korakom vuče i publiku da se veže.
I zato Ugrešić poručuje:

„Na osnovu svega što se desilo – protiv Oleksandrije nas čeka još veća podrška nego protiv AEK-a. To više nije fudbal. To je emocija.“

Partizan nije samo klub. Partizan je – ono kad saigrača ne zaboraviš. Kad kapiten nije na terenu, ali je u srcima. Kad stadion oseća – ovo je naše.

Vidimo se u četvrtak. Mi dolazimo – jer verujemo.