ĐUKIĆ I 2:4

Tamo gde nikad nije pobedio veliki Real Madrid, gde su porazi Arsenala kao „dobar dan“, gde je Mančester Junajted ostavio kosti, gde ni Grande Juventus nije umeo da se snađe, tu je došao Miroslav Đukić i objavio plan o – pobedi.

Ambiciozno, nema šta.

Hrabro, kazaće deo navijača Partizana hvaleći šefa struke uoči revanša sa Olimpijakosom (20.45, TV Arenasport 1, RTS 1,sajt www.volimpartizan.rs). Pritom ga podsećajući na jedno reprezentativo i jedno klupsko čudo. Prethodnih dana, u virtuelnom svetu društvenih mreža, među Grobarima je popularna samo jedna reč, oplemenjena dvema brojkama: „Đukić, 4:2“.

Tako oni koji čašu vide polupunom hrabre trenera kluba iz Humske i „prizivaju“ senzacionalan rezultat u Atini, gde su takve senzacije, ruku na srce, retke. Kao što su bili retki pozitivni rezultati Partizana na beogradskoj Marakani s kraja prošlog i početka ovog veka. Tad – a opšti je utisak da se igrao mnogo bolji fudbal u Srbiji nego sad – Partizan nije mogao da pobedi Crvenu zvezdu u gostima 11 godina, ako se računaju samo prvenstveni mečevi. Probao je najtrofejniji stručnjak u istoriji Partizana, Ljubiša Tumbaković, nije išlo ni sa Miodragom Ješićem, „popio“ je tri komada Lotar Mateus, tek po neki remi izvukao bi Vladimir Vermezović (doduše, titule vredan), a onda je došao Miroslav Đukić i tog 24. februara 2007. ušunjao se u srca Grobara.

Crvena zvezda – Partizan 2:4!

Najubedljivija pobeda crno-belih nad večitim rivalom u ovom veku.

Simbolika je jasna. Grobari hoće opet Đukića, opet protiv crveno-belih, samo sad iz Pireja, opet u gostima, da ih obraduje i ubedi ih da su čuda moguća.
„Ako u čuda verujete onda će se i dogoditi“, ponavljao je tokom puta za Atinu Miroslav Đukić.

Pitanje je koliko je Đukić svoju energiju i optimizam uspeo da preseli u glave aktuelne generacije, ali sa onom koju je vodio pre 11 godina je uspeo.
„Kako igra Crvena zvezda na svom stadionu? Tako što joj protivnici dopuste da kontroliše teren. Postave se ispred svog kaznenog prostora i čekaju je. Zato joj je lako da donese loptu na njihovu polovinu i stvara prilike. E mi joj to nećemo dozvoliti. Mi ćemo je napasti. Znate zašto? Zato što ona ne zna kako da reaguje kad je neko napadne u njenoj kući. Izaći ćemo visoko, igraćemo presing, biće iznenađeni, to je naš plan. I upaliće“, govorio je tad Đukićigračima Partizana, a kako je Olimpijakos još ofanzivniji i navijači ga, bez obzira na beogradskih 3:1, primoravaju da napadne, očekuju u taboru srpskog prvaka da im se ukaže šansa za iznenađenje.

Samo, koliko je ono realno, bez obzira na navijačke želje?

Đukić u svom trenerskom opusu ima još jedno čudo. Medijski izraubovano minulih dana podsećanjem da je u revanšu baraža za plasman na Prvenstvo Evrope mladih reprezentacija tukao Šveđane u gostima 5:0, posle novosdaskih 0:3.

Osim ta dva velika rezultata, povremeo ubedljivih superligaških pobeda, te onih 6:1 u Mostaru koje je „poništila“ UEFA, Đukić je u trenerskoj karijeri još – neko će reći samo – pet puta uspevao da kao trener predvodi ekipu koja će u gostima dati tri gola. Što je prvi preduslov Partizanovogog eventualnog podviga na Karaiskakisu. Dok je šefovao u Valjadolidu bio je ubedljiv protiv Himnastika (3:0), Sabadelja (4:1), Gvadalahare (3:0), Numansije (4:1) i Ksereza (4:0), sve u Segundi, čak je i moćnom Realu uvalio tri gola u Madridu, ali je poražen 3:4, da bi kao strateg Valensije savladao Sent Galen u gostima (3:2).

Sve je to bilo nekad. Večeras će – sad se javljaju oni koji čašu posmatraju kao polupraznu – možda uslediti sudar sa realnošću. Jer daleko veći klubovi od Partizana postajali su žrtve zastražujuće atmosfere kakvu prave navijači Olimpijakosa, pred njihovim hukom crveno-beli se u Pireju pretvaraju u ekipu sposobnu da savlada jače od sebe.

Više puta.

Tu je, razume se, i kvalitet grčkog prvaka. Jednostavno, ljudi igraju bolji fudbal. Dokazali su to više puta. U Beogradu vešto koristići greške rivala (3:1). A u Atini pogotovo, pa su – da kao graničnik uzmemo samo rezultate od 2000. do danas – razbijali i veličine poput Liona, Leverkuzena, Liverpula, Galatasaraja, Real Madirda, Arsenala (triput!?), Borusije iz Dortmund, Mančestrer Junajteda, Juventusa…

Čemu može da se nada Partizan?